Nevidljive književnice

Pre skoro jednog veka Virdžinija Vulf objavila je jedno od njenih najpoznatijih dela Sopstvena soba. Upravo tu sobu ona definiše kao ključni korak ka ostvarivanju žene kao pisca. Soba ima dvojako značenje – daje ženi vreme za sebe i svoje misli, ali i predstavlja slobodu posedovanja imovine, čin koji nije bio realnost mnogim ženama (a za neke još uvek nije) u prošlosti. 

U poslednjih sto godina, mnogo toga se promenilo po pitanju prava žena pogotovo u delu sveta koji nazivamo zapadnim (iako znamo da je situacija još uvek daleko od idealne), gde žene koje žele da postanu pisci uglavnom imaju svoj lični prostor iz kojeg stvaraju nove svetove i dele ih sa vernim čitaocima. Međutim, tokom osnovnih studija jezika i književnosti, primetila sam da su knjige koje sam čitala na različitim predavanjima većinom napisali muški pisci. Za vreme tri godine studiranja, ukupan broj knjiga koje su bile predviđene programom, a koje su napisale žene, bio je pet. Poražavajuće mali broj za fakultet koji većinom pohađa ženski deo populacije. Situacija nije bolja ni u Srbiji gde je Isidora Sekulić jedina autorka na listi obaveznog štiva moderne književnosti.

Elizabet nije jedina čiji se rad susreo sa izolacijom. Mnogim književnicama se desilo (i još uvek se dešava) da književna zajednica prihvati njihova dela kao vredna, ali ih definiše kao jedinstven i neponovljiv slučaj. 

Nedavno sam pročitala knjigu koja istražuje upravo ovaj problem – zašto su i nakon posedovanja sobe ženski glasovi u književnosti skoro nečujni? Ta knjiga nosi naziv How to supress women’s writing, autorke Džoane Ras, koja sarkastičnim ali i oštrim tonom navodi 11 načina na koji su ženski glasovi ignorisani, osuđivani ili umanjivani kroz istoriju i kako se oni ispoljavaju danas. Knjiga još uvek nije prevedena na srpski jezik, ali je toplo preporučujem svim poznavaocima engleskog jezika. 
​
Sve počinje formalnim zabranama koje su podrazumevale ograničiti ženama mogućnost nabavljanja papira, olovke ili bilo kavog načina pisanja, pa do onih neformalnih, koje podrazumevaju stvaranje takvih očekivanja i načina života za ženu koji im ne dopuštaju vreme za intelektualne aktivnosti. Ako ipak neka žena uspe da se iskobelja i izađe iz uloge dobre majke, posvećene žene i ugledne dame, onda je sledeći korak jednostavno negiranje činjenice da je žena napisala knjigu. Za knjigu koja je označila početak naučne fantastike, Frankeštajn, dugo se mislilo da ju je napisao Persi Šeli, muž prave autorke Meri Šeli, ne samo zbog toga što je on napisao predgovor knjizi već i zato što su tadašnji kritičari mislili da žena ne može da smisli nešto tako strašno poput Frankejnštajnovog čudovišta.  

Tu su i drugi mehanizmi patrijarhalne odbrane: karakterisati žene kao nemoralne ako se bave umetnošću ili smatrati muško iskustvo važnijim od ženskog. Kako sama Ras navodi u knjizi, ako muškarac opisuje bes i ljutnju, on pokazuje revolucionarne emocije, dok je žena jednostavno isfrustrirana i histerična. Stavljati žene u pogrešnu kategoriju je još jedan jezički mehanizam: tako je Marija Kiri jedno vreme bila predstavljana naučnoj zajednici kao „laboratorijski asistent njenog muža Pijera“ a engleska pesnikinja Elizabet Baret Brauning definisana kao „žena poznatog pesnika Roberta Brauninga“, automatski izolujući njen rad na Portuglaske sonete koje je pisala svom mužu.

Elizabet nije jedina čiji se rad susreo sa izolacijom. Mnogim književnicama se desilo (i još uvek se dešava) da književna zajednica prihvati njihova dela kao vredna, ali ih definiše kao jedinstven i neponovljiv slučaj. Tako je jedino vredno delo Šarlot Bronte postalo Džejn Ejr, Silvija Plat svedena na njenu ispovednu poeziju sa elementima koji ukazuju na njeno mentalno stanje, a Ejmi Louel na dela koja je predstvaljaju kao nesrećnu udavaču. 

Neki primeri koje Džoana navodi će vas nasmejati, drugi će vas rastužiti ili možda probuditi osećaj nemoći i besa u vama kada shvatite da je knjiga izašla 1983. godine, a neke stvari se još uvek nisu promenile. Neka čitanje ove knjige baš ovog 8. marta bude vaša mala promena koja će žensku pisanu reč izjednačiti sa muškom. Srećan nam osmi mart! 



Miona Dinić