Poštovani,
Kada sam krenula na ovaj iznenadni put nisam ni slutila koliko će se promeniti moj doživljaj sveta. Putovala sam 28h autobusom do Kušadasija sa mnogo nepoznatih lica koja će do kraja ove moje priče zadobiti značajnu ulogu. O mojim doživljajima Turske Vam mogu ispisati knjigu što verujte nije teško, jer svakom posetiocu je dovoljno samo malo da zaviri u njenu dušu kako bi zauvek ostao očaran. Stoga ću dati sve od sebe da u par strana prenesem barem jedan deo nje. Kušadasi je jedan sladak, mali primorski gradić. Ima svoju dušu kao što i dolikuje jednom primorskom gradiću sa prelepim šetalištem uz more i plažama. Njegove uske ulice popločane belim mermerom pune su muzike što dolazi od uličnih svirača, prekitinjastih suvenirnica, prodavnica tepiha, čajdžinica punih raznoraznih bilja, zaintrigiranih turista i zanimljivih prodavaca. Oseti se i miris primamljivih turskih slatkiša poput baklava i alvi, koji se širi i zavlači u svaki kutkak grada. Naravno da sam se potrudila da iskusim sve što jedan turista može. Ulazila sam u mnogo suvenirnica privučena svetlucavim lampama i svećnjacima, što nije retka pojava ovde. Da, jesam isprobala sve moguće slatkiše u jednoj od prodavnica, ali prosto sam morala. Okej, neke sam donela i do kuće ne znam ni ja sama kako. Pila sam čaj i jela sam baklave ne brinite. Dobro, probala sam i sladoled što ti uzimaju iz ruku , dondrumu, stvorenu od salep praha i mastike i vrlo zanimljivo čudne strukture. Bila sam i do malog gusarskog poluostrva golubova pozntaijeg pod nazivom Güvercinada i njegove antičke tvrđave. Kušadasi je ime dobio upravo po njemu (Kuš - ptica, ada - ostrvo). Ali, ono što je ubedljivo ostavilo najveći utisak, mesto gde sam ostavila deo sebe, jesu Pamukkale. Vodila sam bitku u sebi da li da ih posetim ili ne, jer kruže priče da su presušile i da nisu kao pre. Ne znajući šta da očekujem ipak sam se sama uputila na put od 4h kako bih videla to čudo prirode, pa makar i priče bile istinite. Malo je reći da me je pamučni dvorac oborio sa nogu. Na putu do njih moraju se proći prelepa polja pamuka gradića Denizlija, a zatim i ostaci antičkog grada Hijeapolisa koji su bogati istorijom. Apolonov i Plutonov hram, Domicijeva kapija, masivan i očuvan rimski amfiteatar samo su jedan mali deo tih ostataka. Postoji pored toga i čitav muzej preprun predmeta koji nose veliku vrednost tih vremena sa sobom. Priča se čak i da je Kleopatra uživala u bogatstvima ovog grada. Nakon što sam obišla muzej, amfiteatr i Kleopatrino kupatilo odjednom ispred mene pojavile su se bele kalcijumske travertine. Dah mi je zastao u grlu. Tu, ispred mene se prostirao pogled koji se ni rečima, ni pokretom četkice ne može preneti. Mora se doživeti. Osetiti taj beli kamen pod stopalima, ta lekovita voda boje neba, sav taj prizor koji je stvorila umetnica bolja od svih - priroda. Nikada ne prestaje da me očarava svojim darom. Pravi ovaj svet tako divnim mestom za život. Sve u svemu, Pamukkale su definitivno mesto koje ako ste u prilici obavezno treba iskusiti. Ovog puta nisam stigla da obiđem čuveni antički grad Efes, Istanbul i Kapadokiju što samo znači da ću se ubrzo vratiti kako bih napisala još razglednica iz ove divne zemlje. Do sledeće razglednice, Teodora
0 Comments
Da li ste ikada posetili svetske metropole, gradove pune sjaja i glamura? Da li ste za neki od njih rekli da vas je očarao toliko da biste u njemu mogli živeti? Da, tako sam i ja mislila sve dok nisam videla predivni Dušanov grad. Carski Prizren je grad koji će na svakoga ko u njega svrati ostaviti najlepše sećanje koje će ga svakodnevno opominjati da se u njega vrati. Moje iskustvo posete Prizrenu je više nego zadivljujuće. Od čega bih mogla da počnem, o čemu da najpre pripovedam. Da li o ljudima, crkvama i manastirima, da li o lepoti prirode ili o duhu koji carski grad nosi vekovima, a kojim nadahnjuje sve posetioce. Opis jednog takvog grada ne može stati u reči, one su isuviše uzak kontekst za objašnjavanje njegove lepote. Iskustvo koje svaki pojedinac ponese sa sobom nakon posete ne može se rečima dati, to u srcu stane, a srce je bezgranično prostranstvo u kome ima mesta neograničenog. Ali Prizren sebično pokupi svu ljubav, tako da ti malo ostaje za druge gradove, a naročito one svetske. Prizren je tu da te podseti koliko je Srbija lepa, koliko je Kosovo bogato, kako ga moramo čuvati jer u njemu je srž, bit svih nas. Prolazeći kroz uske sokake divnog mi Prizrena, gazeći kaldrmu i šetati Šadrvanom, imaćete osećaj da ste princeza ili princ koje je živeo u 14. veku, da je sve pred vama baš zbog vas pravljeno, kao da je svaki pojedinac upravo taj zbog koga ovaj grad postoji, kao da si baš ti poseban i baš tebi svu lepotu duguje. "Prolazeći kroz uske sokake divnog mi Prizrena, gazeći kaldrmu i šetati Šadrvanom, imaćete osećaj da ste princeza ili princ koje je živeo u 14. veku, da je sve pred vama baš zbog vas pravljeno, kao da je svaki pojedinac upravo taj zbog koga ovaj grad postoji, kao da si baš ti poseban i baš tebi svu lepotu duguje. Brbljiva, žuborna Bistrica koja neumorno teče i svojom lepotom zadivljuje mnoge, čista je kao suza, i opravdava ime koje nosi."
Brbljiva, žuborna Bistrica koja neumorno teče i svojom lepotom zadivljuje mnoge, čista je kao suza, i opravdava ime koje nosi. Ni Narcis u njoj ne bi zagledao svoj lik, i njega bi zasenila svojom lepotom pred kojom bi se postideo. Šetajući duž reke zaboravićete na sve probleme, na sve ono što vas tišti, osećaćete samo blagi mir, spokoj koji će vas obuzimati sve više, a misli će iz vaše glave odlaziti u pravcu reke koja teče. I zagledani u nju, setićete se filizofa Heraklita i njegovog “panta rei”, odjednom će vas nadahnuti nova energija i radost u srcu će biti jedino što osećate. A ako bismo prošli svaki most ove reke i krenuli put brda i uzvišenja, stigli bismo do prizrenske tvrđave sa čije visine se pruža takav pogled koji će u vašum mislima ostati zauvek tako jasan i slikovit, kao da ste ga uslikali fotoaparatom. Taj pogled sa tvrđave na prelepi grad i gusto zbijene kuće sa uskim sokacima učiniće da otkrijete šta je to ljubav na prvi pogled. Prizren će vas polako i tiho sve više vezivati za sebe svojom lepotom i duhom koji poseduje, prigrliće vas tako da ćete pomisliti da ne odete iz njega. A ako i odete, neće vam dati mira dok mu se ne budete opet vratili. Kada bismo se spustili samo par sokaka niže sa tvrđave, naišli bismo na ponosnu, a opet tako pred Bogom skrušenu Bogosloviju. Ona je mesto gde se toliko učenika školuje da služi Bogu i ovom divnom gradu. Pre dolaska u carski grad, mislila sam da je njihova žrtva velika, a sada im se divim i potajno zavidim što oni svakodnevno uživaju u lepoti prirode i tog grada. U centru grada kraj šadrvana stoji i beli konj sa kočijama na kome je čovek koji bi nas rado poveo u obilazak ove lepote. Par koraka dalje je naše bogatstvo, ono gde sam prvo svratila kročeči na ovo tlo, a to je crkva Svetog Georgija, koja uz Bogorodicu Ljevišku svetli i obasjava put svima koji s poštovanjem i ljubavlju gledaju u njenom pravcu. Ulazeći u ove Božije hramove, ne možeš da ne pomisliš čime smo zaslužili svu ovu lepotu i jesmo li mi dostojni da u njoj uživamo. Manastir Sveti Arhangeli, od koga je ostao jedva temelj, zadivljuje i dalje kao takav, oseća se prisustvo Svetog Duha. I tako oskrnavljen on i dalje u našim srcima stoji visok, lep i potpun, ako pogledamo unutrašnjim vidom. I što više budete šetali gradom, bićete manje umorni, a više poletni i puni energije koja će vas voditi da osvajate ovaj grad i zavirite u svaki njegov kut. Ono što nisam znala, ni slutila, što i vi ne znate, a o čemu vam ja neću pisati jeste noć provedena u Prizrenu. Mrak koji se spusti nad gradom, dok su sve svetiljke u žaru svog plamena, a vi posmatrate sve to sa terase na proplanku u toploj letnjoj noći će vas obuzeti toliko da ćete se pitati da li ste vi uopšte fizički prisutni ili je sav vaš duh toliko ispunjen da vi više ne vidite fizičkim očima, samo osećate. Da li je san ili je java. E, o toj lepoti prizrenske noći ja vak neću pričati, ja vam želim da to doživite, da dođete i sami se uverite i osetite što i ja, jer ja nemam reči ni slova za opis takvog doživljaja. Po prvi put ja znam zašto je moja upokojena baka do svoje smrti patila za Prizrenom i svojim selom odakle je potekla, gde se rodila i gde je najdivnije detinjstvo provela. Sada znam i to koju vrednost Sredska, njeno selo Krajići su za nju imali. A još znam i da ću se Prizrenu vratiti, a onda i iznova vraćati i da će to biti mesto u kome ćemo biti potpuni i spokojni. Anđelija Marković, studentkinja master studija pedagogije na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici |
AutoriStipendiste i stipendistkinje Fondacije Studenica Arhiva
October 2024
Kategorije
All
|
NAŠ RAD |
O NAMA |
|