|
 |
 |
|
Piše: Boris Stanković
Student Prirodno matematičkog fakulteta Stipendista Fondacije Studenica Ako pogledamo broj upisanih na nastavničke smjerove na fakultetima u Srbiji i regionu pitanje iz naslova se prirodno postavlja. U posljednje vrijeme se ovoj važnoj temi daje veći prostor u medijima, ali nažalost rijetko imamo priliku čuti glas mladih i njihova razmišljanja. Upravo zbog toga smo odlučili u ovom tekstu predstaviti dvojicu izuzetnih mladih matematičara koji u budućnosti planiraju raditi sa mladima i žele im nesebično prenijeti svoje znanje. Kroz njihova razmišljanja saznajemo koji su im motivi za bavljenje nastavničkim poslom, ali i kako vide trenutni položaj nastavnika matematike i gdje vide prostor za napredak. David Srećković iz Vrnjačke Banje jedan je od četvero studenata koji su upisali nastavnički smjer na Matematičkom fakultetu u Beogradu u ljeto 2022. godine. Odabir fakulteta i samog smjera mu nije teško pao jer ga pokreću ljubav prema matematici i radu s djecom. Plan mu je da se po završetku studija vrati u Vrnjačku Banju i predaje matematiku. Svojim djelovanjem želi kod djece probuditi ljubav prema matematici i svijest o njenoj važnosti u pronalaženju vlastitog puta. Simbolično, volio bi da poveže dva mosta koja krase njegov rodni grad-Most ljubavi i Most matematike. Kao jedan od motiva za povratak u rodni kraj navodi i nedostatak prilika za djecu u manjim sredinama što je osjetio i na svojoj koži-bilo mu je veoma izazovno spremiti prijemni ispit za Matematički fakultet samo na osnovu znanja koje je stekao u srednjoj školi. Svjestan je da je to rezultat okolnosti i vremena u kom živimo gdje su nastavnici obespravljeni, kako zbog malih plata, tako i zbog odnosa roditelja i djece prema školi. Ipak, pun je optimizma i vjeruje da će uspjeti dati doprinos promjeni te paradigme u svojoj sredini, ali i da motiviše svoje buduće učenike da se barem jedan od njih svake godine odluči postati profesor matematike. Oduševljeni njegovim entuzijazmom, ne sumnjamo da će u tome i uspjeti. Matej Vojvodić je upravo završio prvu godinu studija na Prirodoslovno-matematičkom fakultetu u Zagrebu. U toku srednje škole osvojio je bronzane medalje na svjetskim olimpijadama iz matematike i informatike, kao i brojne druge nagrade na takmičenjima. U neformalnom razgovoru govori da bi se moglo reći da studira inžinjersku matematiku, smjer nastavnik. Zapravo, on je upisao smjer inžinjerska matematika, a pored svih predmeta na studiju inžinjerske matematike polaže i određene predmete iz pedagoške grupe predmeta. Ove godine je tako, pored fundamentalnih matematičkih predmeta, položio i predmete Psihologija ličnosti i Razvojna psihologija. Ideju za ovaj studij dobio je od prijatelja s kojim je i pokrenuo takmičenja iz informatike u njihovoj srednjoj školi. Upravo kroz predavanja koja je u svojoj srednjoj školi, Gimnaziji Lucijana Vranjanina u Zagrebu, držao nadarenim matematičarima i informatičarima zavolio je rad sa mladima, a trenutno je i dopredsjednik Udruge Mladi nadareni matematičari Marin Getaldić koja organizuje kampove i predavanja za talentovane učenike širom zemlje. Iako na prvu broj upisanih studenata na nastavničkom smjeru (oko 80-ak po godini) na PMF-u u Zagrebu navodi da je budućnost profesora matematike u Hrvatskoj mnogo svjetlija nego u ostatku regiona, Matej nam pojašnjava da to i nije baš slučaj. On sam ističe da je kroz gotovo cijelu srednju školu planirao predavati u školi, ali sada više nije tako siguran u to. Odbija ga loš položaj nastavnika, ali i ponašanje pojedinih učenika na radionicama popularizacije matematike koje su organizovali u brojnim srednjim školama. Kao veliki problem apostrofira odnos roditelja prema nastavnicima. Smatra da mediji iznova i iznova šalju krive poruke pa zato čim neki nastavnik ima ambiciju raditi izvan udžbenika, a nekad i unutar kućica za znatiželjne unutar udžbenika, odmah bude izložen pritiscima roditelja koji ne žele prihvatiti da njihova djeca ne znaju matematiku za 5. Posebno mu smeta što se u osnovnim, a sve više i u srednjim školama, na četvorku ne gleda kao „veoma dobru“ ocjenu već prepreku pri upisu u srednju školu ili fakultet i generalno znak da gradivo nije usvojeno. Djelomično rješenje za trenutnu situaciju vidi u tome da se teži postojanju eksternog testiranja kojim bi se vrednovalo svako postignuće jer smatra da je u ovim okolnostima nemoguće da nemotivisan profesor, kojih je školstvo trenutno puno, i ambiciozan profesor na isti način provedu istu nastavu i ocijene učenike. Vraćajući se na položaj nastavnika u Hrvatskoj i zemljama bivše Jugoslavije, Matej navodi kao problem i male plate, značajno manje nego u nordijskim zemljama ili zemljama zapadne Evrope. Osim što su plate nastavnika male one su i značajno lošije od svih alternativa koje matematičari mogu raditi. Pojašnjavajući veliki broj upisanih na nastavnički smjer otkriva nam da ga većina studenata bira taj smjer jer je lakši od ostalih, a daje „dovoljno dobru“ diplomu sa kojom se u budućnosti mogu zaposliti u bankama, osiguravajućim društvima, kao računovođe ili programeri. Zbog svega navedenog misli da će manje od trećine upisanih završiti u školi. Kako bi adresirali taj problem, u Hrvatskoj su odnedavno uveli nove državne stipendije u iznosu 6000 eura godišnje za studente nastavničkih smjerova na STEM fakultetima. Jedini uslov za dobijanje stipendije je da stipendisti provedu radeći u školi barem jednako vremena koliko su dobijali stipendiju. Za kraj razgovora, Matej nam pomalo tužno otkriva da on, i pored svih svojih uspjeha, nije dobio stipendiju, a da je dobijaju automatski svi prijavljeni kandidati sa „pravog“ nastavničkog smjera. Ipak, to nije pokolebalo njegovu želju da nastavi raditi sa mladima i siguran je da će u budućnosti ostati uključen u aktivnosti kao što su festivali, kampovi i takmičenja iz matematike. Mi mu želimo puno sreće u tome, uz želje da svoju ljubav prema matematici prenese djeci u školi, makar u svojstvu vanjskog saradnika za rad sa talentovanim učenicima kao što je trenutno praksa samo u Matematičkoj gimnaziji u Beogradu. Priče ovih mladih ljudi inspirišu, ali i ostavljaju nas i dalje zabrinutim za budućnost nastavničke profesije u regionu. Matematičko razmišljanje i osnovna matematička znanja mogu olakšati život svakom čovjeku. Kako ne bismo brinuli hoće li nam naredne generacije odrasti matematički nepismene kao društvo moramo učiniti da mnogo više mladih razmišlja kao David i Matej. Obrazovne vlasti moraju reagovati, ali i svako od nas može učiniti prvi korak-pokazati poštovanje ovim mladim ljudima, svojim nastavnicima i profesorima i svima koji su se opredijelili za ovu plemenitu profesiju.
0 Comments
Zašto odlažemo svoje obaveze? Jeste li uhvatili sebe kako uprkos svojoj nameri da prestanete da odlažete svoje obaveze, ipak provedete sate i sate gledajući TikTok snimke ili Instagram reels- eve. U poslednje vreme sve više se govori o nemogućnosti mladih ljudi da se suoče sa svojim obavezama, pa iste odlažu. Odlaganje, iliti po starom srpskom „prokrastinacija“, dešava se mnogima. Umesto da sednete i dogovorite na sve dospele mejlove, u tom trenutku zanimljivije je i bitnije da se očisti sanduče od nepotrebnih mejlova; ili je potrebno da pređete određen broj pitanja za ispit, hmm, možda da pospremite sobu? Zašto nam se ovo dešava? Pojedina istraživanja govore da nekoliko faktora utiču na pojavu odugovlačenja i odlaganja obaveza, a to su loše upravljanje vremenom, lenjost i nedostatak samokontrole. Kada se ovako izgovori, zvuči i suviše grubo, što dovodi do toga da se mnogi osećaju loše i na sve to dodaju i osećaj krivice. Za početak, kao i u svemu, važno je da ne budemo pregrubi prema sebi. Kako piše Gardijan, 80% mladih odlaže svoje obaveze, a čak njih 50% to radi učestalo. Dakle, ako ste se pronašli u ovome – niste jedini i nemojte da budete previše samokritični. Suština prokrastinacije je da je trenutni osećaj koji nas čini srećnim mnogo jači od osećaja koji dolazi na duže staze. Drugim rečima, prokrastinacija, odnosno odlaganje, nije problem lošeg upravljanja vremenom, nego problem regulacije emocija. Kako onda da utičemo na svoje emocije? Svoje male pobede učinite velikim i budete ponosni na sebe. Prednost od obavljanja napornog zadatka mora izgledati veće od trenutne neprijatnosti suočavanja sa istim. Razbijte zadatke na manje korake Sam osećaj da znamo da se ispred nas nalazi veliki zadatak može dovesti do toga da previše razmišljamo unapred i umanjujemo svoje sposobnosti. Takvi zadaci mogu izgledati zastrašujuće, zato je savet da ih podelite na manje korake i svaki obavljen korak je vaša mala pobeda. Razbijanje tih zadataka na manje, ostvarive korake čini ih lakšim za početak i završetak. Napravite sebi raspored i postavite ciljeve – i recite drugima Možda zvuči čudno, ali na osnovu istraživanja naš sistem nagrađivanja u mozgu je veoma osetljiv na društveni status. Postoji veća tendencija da će osobe da odrade svoje zadatke ako su iste izrekle ljudima. Ovo je i odličan način da vizualizujemo svoje obaveze. Prepoznajte i suočite se sa izvorom stresa Pre svega je važno da prepoznate znakove stresa koji mogu doprineti prokrastinaciji. Zatim je važno usvojiti strategije samoregulacije, kao što su tehnike dubokog disanja, meditacija, vežbanje ili joga. Kada prepoznate izvor stresa, probajte da se suočite i isti rešite. Često nismo svesni šta nas muči, a odlažemo one aktivnosti koje zapravo nisu direktan uzrok našeg lošeg raspoloženja. Radite s ljudima i ne budite strogi prema sebi Svakako da jednim čitanjem članka na internetu ili jednog razgovora nije moguće rešiti ovakvu naviku, zato probajte da pričate sa ljudima koji možda imaju slične izazove. Zajednički rad može doprineti da ostanete motivisani i odgovorni prema svom radu. Sledeći put kada imate ispit, a ne možete da se naterate da učite sami u svojoj sobi, pronađite društvo i napravite radnu atmosferu za to. I najvažnije ne budite strogi prema sebi! Da se odlaganje obaveza dešava mnogima, govori činjenica da sam i ja ovaj tekst odlagala. Ali znajte da se može rešiti! Samo je potrebno malo truda, motivacije... i možda nekoliko odgledanih epizoda omiljene serije. U svakom slučaju, ne brinite, odlaganje obaveza je sasvim normalno, dok god na kraju stignete do cilja i redovno radite na tome da popravite ovu naviku.  Veštačka inteligencija (AI) je trenutno jedan od najpopularnijih izraza u svetu tehnologije i startapova i to sa veoma dobrim razlogom. Poslednjih nekoliko godina došlo je do stvaranja mnogih inovacija i napretka koji su ranije bili isključivo u domenu naučne fantastike. Veštačka inteligencija je sposobnost računara, kompjuterski kontrolisanog robota ili softvera da obavlja zadatke koji se obično povezuju sa inteligentnim bićima, a odnosi se na simulaciju ljudske inteligencije putem mašina koje su programirane tako da misle i donose odluke kao ljudi. Da bi ova moćna tehnologija našla primenu i rešila određene probleme, neophodno je imati velike količine visokokvalitetnih podataka, napredne algoritme i modele, moćnu računarsku infrastrukturu kao i vešte naučnike i inženjere. Dvadeset prvi vek karakteriše upravo dostupnost i niska cena svega navedenog. Pojam veštačke inteligencije nije nov i prvi uspešan program baziran na veštačkoj inteligenciji je napisan pedesetih godina prošlog veka. Međutim, eksponencijalni rast kreće tek oko 2010. godine, da bi se duplirao svakih narednih šest meseci. Jedan od alata baziranih na veštačkoj inteligenciji koji je pronašao masovnu primenu u svakodnevnom životu je virtuelni asistent nazvan ChatGPT. Razvijen je od strane američke istraživačke laboratorije „OpenAI“ i dostupan je od novembra 2022. godine. Danas gotovo da nema osobe koja nije čula ili koristila ChatGPT, a činjenica da je bilo potrebno svega pet dana da bi broj korisnika prešao milion, govori nam da je reč o tehnologiji koja je masovno prihvaćena širom sveta. GPT-3 (Generative Pretrained Transformer 3) je najsavremeniji autoregresivni jezički model koji služi za generisanje teksta nalik čoveku. Ovo je jedan od najvećih i najmoćnijih modela za obradu jezika do danas, a za njegovo treniranje je utrošeno preko 10 milijardi dolara. ChatGPT može da odgovara na pitanja, rešava kompleksne i programerske probleme, piše eseje, daje predloge i još mnogo toga. Međutim, daleko od toga da je model savršen. Neka od ograničenja su:
Svedoci smo da će ova tehnologija nastaviti da se usavršava, postaje pametnija i pristupačnija. Interesantno je da tim sa Stanforda istrenirao sličan jezički model (Stanford Alpaca) za manje od 600 dolara. Prvobitna procena je bila da će tek 2030. godine ovakvi modeli moći da se treniraju uz niske troškove. Dakle, ono što je trebalo da se desi za osam godina, desilo se za samo pet nedelja. Uz oštru konkurenciju ostalih tehnoloških giganta (Apple, Google, Amazon, Baidu) koji razvijaju svoje modele kao i gomilu startapova koji se bave veštačkom inteligencijom, možemo očekivati da će AI imati sve značajniju ulogu u našim životima u budućnosti. Stručnjaci iz industrije i kompanija koje ulažu u tehnologiju kažu da AI neće u potpunosti zameniti ljude u skorije vreme, ali će se poslovi transformisati kako veštačka inteligencija postaje pristupačnija. Iz tog razloga je neophodno usavršavati znanje i učiti o mogućnostima koje ovakvi modeli pružaju. Iako veštačka inteligencija nudi mnoge prednosti i koristi, neophodno je voditi računa o njenim potencijalnim negativnim uticajima na društvo i okruženje. Stoga je važno da se razvoj veštačke inteligencije vodi uz etička načela i da se tehnologija koristi na način koji će doneti najveću korist društvu u celini. Autor: Petar Damnjanović  Nakon dva semestra provedena na Karlovom univerzitetu u Pragu, preko Erasmus+ programa studentske razmene, mogu da kažem da svim studentima preporučujem da ugrabe priliku i provedu nekoliko meseci studija u inostranstvu. Studentske razmene su nezaboravno iskustvo koje će vam proširiti vidike i omogućiti da uz minimalne troškove iz prve ruke saznate kako izgleda živeti i studirati van svoje države. U ovom tekstu podeliću svoje iskustvo sa celokupnim procesom odlaska na razmenu u inostranstvo. Nadam da će biti od pomoći onima koji žele da se prijave za neki od programa razmene, ali i da će one koji o razmenama nisu razmišljali podstaći na to. Odabir univerziteta i proces prijave Prvi korak je istraživanje mogućnosti za studentske razmene na tvom fakultetu. Kod nas je Erasmus+ trenutno najpopularniji program za razmene i gotovo svi fakulteti u Srbiji su uključeni u njega. Preko Erasmus+ programa studenti mogu da provedu semestar ili dva u nekoj od država Evropske unije. Za države regiona i srednjeevropske države postoji program CEEPUS, a postoji i još različitih, manje zastupljenih programa. Za Erasmus+ program, putem sajta mobion.bg.ac.rs možeš da istražiš za koje sve univerzitete postoji otvoren poziv, barem 6 meseci unapred. Na Fakultetu političkih nauka, na kome ja studiram, imamo koordinatorku za programe razmene koja mi je jako pomogla u pripremanju prijave i u biranju predmeta koji će mi biti priznati kao zamenski. Neki fakulteti imaju Erasmus+ koordinatore, ali nažalost ne svi. Prijava uključuje motivaciono pismo, “learning agreement,” transkript ocena, potvrdu o znanju engleskog jezika, preporuku profesora i još neke dokumente. Sve to treba pribaviti na vreme , a nešto i prevesti kod sudskog tumača. Prijava se šalje putem sajta MobiON, instrukcije na sajtu su jasne i prijava nije preterano komplikovana. Saznaćeš da li si primljen/a nekoliko meseci pre početka razmene. Meni su to javili početkom novembra, a semestar je počinjao sredinom februara, tako da ćeš imati dovoljno vremena da se pripremiš, dobiješ vizu i organizuješ putovanje. Ceo taj proces zavisi od univerziteta i zemlje u koju odlaziš na razmenu. U mom slučaju, sa Karlovog univerziteta su nam poslali dokumenta na vreme da bismo dobili češku vizu pre putovanja. Vize su potrebne za boravak u Evropskoj uniji duži od 3 meseca za državljane Republike Srbije. Prijava uključuje motivaciono pismo, “learning agreement,” transkript ocena, potvrdu o znanju engleskog jezika, preporuku profesora i još neke dokumente. Sve to treba pribaviti na vreme , a nešto i prevesti kod sudskog tumača. Prijava se šalje putem sajta MobiON, instrukcije na sajtu su jasne i prijava nije preterano komplikovana. Smeštaj: stan ili studentski dom? Pre nego što odeš na razmenu, moraš da odlučiš gde ćeš stanovati. Glavno pitanje je: stan ili studentski dom? Kada je reč o Pragu, sobe u stanovima su bile tri do četiri puta skuplje od studentskog doma, tako da smo se drugarice sa fakulteta i ja odlučile za studentski dom. To se ispostavilo kao sjajna odluka, jer je studentski dom nezamenjiv kada je u pitanju upoznavanje novih ljudi i druženje sa studentima iz celog sveta. Ja sam upravo u studentskom domu upoznala mnogo novih ljudi, od kojih su mi neki postali najbliži prijatelji. Sa većinom njih sam i dalje u kontaktu, a za ovo leto planiramo ponovno okupljanje u Pragu. Iako je život u stanu udobniji, ne može da pruži ovakvo iskustvo u potpunosti, tako da je moja preporuka definitivno studentski dom. Od spremanja doručka ujutru u zajedničkoj kuhinji do žurki u sobama uveče — studentski domovi su odličan smeštaj kada idete na razmenu. Bonus je što na većini univerziteta koji imaju svoje studentske domove koordinatori za razmenu organizuju i rezervišu smeštaj umesto tebe, tako da ne moraš da prolaziš kroz proces traženja smeštaja. Mojoj drugarici sa fakulteta i meni su omogućili da budemo zajedno u sobi, tako da postoji i ta opcija ukoliko ideš na razmenu sa drugom ili drugaricom. Studiranje: priznavanje predmeta i razlike u sistemima Što se samog studiranja tiče, sve zavisi od fakulteta. Ja sam imala puno sreće sa oba fakulteta, jer na FPN-u nisu tražili da se predmeti poklapaju u velikoj meri kako bi mi priznali ocene i preneli ESPB. Ali, neki fakulteti su dosta stroži po tom pitanju, pa se može desiti da moraš da polažeš predmete koje si propustio/la kada se vratiš sa razmene. Prijava uključuje i dokument koji se zove Learning Agreement u kome predlažeš kojim predmetima sa fakulteta na koji odlaziš bi zamenio/la predmete koje propuštaš tog semestra na tvom fakultetu. Međutim, može se desiti da neki predmeti ne budu dostupni kada dođeš na fakultet, tako da imaš određen rok da ih zameniš, prijaviš druge i dobiješ odobrenje od svog fakulteta za to. Sistem izvođenja nastave je drugačiji nego kod nas. Na Fakultetu društvenih nauka Karlovog univerziteta predavanja su obično trajala sat i po vremena, bila su koncipirana tako da studenti budu uključeni i održavala su se u malim grupama. Ta razlika u odnosu na predavanja kod nas mi se posebno dopala, jer profesoru daje više mogućnosti da komunicira sa studentima, a studenti mogu da se lakše uključe u nastavu. Nisu postojale vežbe u smislu u kom postoje kod nas — predavanja i vežbe su bili jedno te isto. Neka predavanja su se održavala u blokovima, ali u svakom slučaju za sve obaveze na nedeljnom nivou trebalo mi je manje vremena nego na FPN-u. Za većinu predmeta sam pisala eseje ili seminarske radove, koji su ili nosili veliki deo ocene ili su bili zamena za ispit. Za ispite nisam provodila dane nad knjigom učeći stotine strana gradiva kao za većinu ispita kod nas, već sam se spremala koristeći beleške sa predavanja i tekstove koje smo pred svako predavanje čitali, tako da sam se u suštini za ispit spremala kroz kontinuiran rad tokom celog semestra. Moram da priznam da mi je bilo teško da se ponovo naviknem na način rada na svom fakultetu kada sam se vratila sa razmene, iako i kod nas postoje profesori koji više implementiraju ovaj “bolonjski” princip rada od drugih. Sa druge strane, iako mi se način rada na Karlovom univerzitetu više dopao, stekla sam utisak da su mi neki “teški” predmeti sa FPN-a zaista pružili široko obrazovanje i znanje iz različitih oblasti koje sam primenjivala na svim predavanjima. Ta širina i dubinsko proučavanje određenih naučnih oblasti nije odlika sistema u kome sam studirala tokom ta dva semestra, već su predmeti uže određeni i koncipirani kao kursevi. Studentski život u Pragu Potpuno je drugačije posetiti neki grad turistički na par dana i živeti u njemu. Studentske razmene su odlične jer pružaju priliku da iskusiš život u drugom gradu ili zemlji na nekoliko meseci, sa pokrivenim troškovima. Erasmus+ stipendija koju sam primala u Pragu je bila i više nego dovoljna za sve moje troškove života. Srbija je pre 2 godine postala programska zemlja u Erasmus+ okvirima, što nažalost znači da su stipendije sada manje i za Češku iznose 470 evra na mesečnom nivou. Međutim, to je dovoljno ukoliko živiš u studentskom domu i ne preteruješ sa Uber eats-om. Informacije o visini stipendija za različite države se takođe mogu naći na MobiON sajtu. Prag je odličan grad za studente — ima sve što studentima treba i studentska kartica pruža dosta različitih pogodnosti. Od popusta na hranu u mnogim restoranima, pa sve do jeftinijeg prevoza. Od restorana bih izdvojila picerije Einstein, koje se nalaze na više lokacija u Pragu i čiji su vlasnici, kako smo načuli, sa naših prostora. Ovde možete dobiti dva obroka po ceni jednog uz studentsku karticu, a hrana im je odlična. Sa konobarima smo nekoliko puta razgovarali i na srpskom, a tamo smo jeli i odlične ćevape. Karte za voz i autobus sa studentskim popustom su jako jeftine, pa tako možete otputovati do bilo kog mesta u Češkoj za nekoliko evra (100-300 kruna). Od svih mesta koja smo posetili, najviše mi se dopao Češki Krumlov, gradić na severu od 13000 stanovnika, udaljen 3 sata od Praga, u kome stičeš utisak da si u nekom davno prošlom vremenu. Nažalost, tokom većeg dela mog boravka u Pragu na snazi su bile restrikcije zbog korona virusa, tako da nisam uspela da obiđem sva mesta koja sam želela. Od muzeja svakako treba posetiti Narodni muzej, čija se velelepna zgrada nalazi u centru Praga. Klementinum je još jedno od mojih omiljenih mesta — pogled na baroknu biblioteku je kao iz filma, a kada se popnete na astronomsku kulu videćete ceo Prag oko vas. Žižkov toranj je jedan od simbola Praga, koji se vidi iz gotovo svakog dela grada. Nalazi se u istoimenom kvartu i pogled sa njega oduzima dah. Kada je u pitanju noćni život, Prag ne zaostaje za Beogradom. Moje omiljeno mesto za izlazak bio je klub Lucerna, koji se nalazi u istoimenoj palati koja sadrži i bioskop i prodavnice. Ceo klub je zamišljen kao diskoteka iz 80-tih, a ovde često nastupaju i različiti muzičari i DJ-evi. Od alternativnih mesta, najzanimljiviji je Vzorkovna ili kako se popularno zove — Dog bar. Četvrti Holešovice, Vinohradi i Žižkov takođe su pune zanimljivih mesta za izlazak, ali i doručak i kafu. Kako je zbog korone dobar deo vremena sve bilo zatvoreno, provodili smo puno vremena šetajući gradom i obilazeći razne parkove. Prag je pun prelepih parkova — Letna ima predivan pogled na grad, kao i Rigerovi Sadi (samo iz drugog ugla). Trebalo bi mi još mnogo pasusa da opišem sve čari Praga, tako da ću se ovde vratiti na glavnu poentu teksta — idite na studentsku razmenu bar na jedan semestar, to je verovatno najbolja odluka koju možete doneti. Ne samo da ćete steći mnogo prijatelja iz različitih zemalja, već i nezamenljivo životno, kao i akademsko iskustvo. Prag je odličan izbor za studente na razmeni, ali sam sigurna da ćete se provesti jednako dobro kao ja gde god da odete.  Volela sam da crtam od malih nogu. Prva ozbiljnija umetnička slika kojom sam se ponosila i koja nije podrazumevala slučajne koncentrične krugove išarane raznobojnim flomasterima nastala je kada sam imala pet godina. Jednog letnjeg popodneva na belom papiru u linijama nacrtala sam kozu u prirodi. Sa njene leve strane leti leptir veći od sunca koje se smeje iz desnog ugla papira. Sećam se da sam bila oduševljena svojom kozicom koju možete da zamislite kao amaterski miks Pikasa i Dalija. A i mama je bila zadivljena, toliko da i dan danas taj crtež visi u našem hodniku. Nisam mogla ni da predpostavim da je upravo koza bila važan simbol jednog slikara koji će nekoliko godina kasnije postati jedan od mojih najdražih stvaralaca – Marka Šagala. Pre dva i po meseca, samo nekoliko dana nakon što sam stigla u Milano, saznala sam da će od 16. marta u galeriji Mudec biti izloženi Šagalovi radovi. Jedva sam dočekala da prođe prvi talas gužve da mogu u miru (iako u Milanu nikad nije mirno) intimnije da upoznam Šagala. Nisam mogla ni da predpostavim da je upravo koza bila važan simbol jednog slikara koji će nekoliko godina kasnije postati jedan od mojih najdražih stvaralaca – Marka Šagala. Izložbeni prostor je u plavoj, zelenoj i crvenoj boji – bojama koje su itekako prisutne u Šagalovom radu, a dok pratite hronološki razvoj Šagala kao slikara, čuje se pesma „Nacht Aktion“ iz filma Šindlerova lista. Predstavljanje porodice i njihovih zajedničkih trenutaka, religijski elementi, jevrejsko stradanje u Drugom svetskom ratu, žena Bela koja je inspiracija mnogih slika, samo su neki od glavnih tematika koje Šagalov rad čine prepoznatljivim i upečatljivim. Uzaludno je sada opisivati celu izložbu i svaku sliku ponaosob. Ono što ipak vredi opisati jeste osećaj koji je Šagal na mene preneo – ljubav. Ljubav koja ne poznaje rat, glad, bedu. Ljubav koja je uvek iznad svega, iznad mosta razrušenog grada, ljubav koja lebdi pored koze koja svira violinu jer to samo ljubav može. Ljubav prema čoveku i prirodi, sveprisutna misao vodilja. Kliše, pomislićete, ali zaista je tako. Malo umetnika zna da prenese upravo ovako čistu i neiskvarenu misao o ljubavi i sreći i u tome je po mom mišljenju Šagalova genijalnost. Kao što kaže Ana Skot (Džulija Roberts) u filmu Notting Hill: [Šagal] predstavlja kako ljubav treba da izgleda. Sreća nije sreća bez koze koja svira violinu.
Miona Dinić Postoji nešto o čemu u poslednje vreme jako često razmišljam. Misli vezane za tu temu nadolaze od kako se bliži kraj studiranju i školovanju. S obzirom da sam diplomirana glumica (ili kako se to danas zove, diplomirani audio vizuelni umetnik), pitanje koje me konstantno prati jeste "A šta posle?". Pitam se šta je umetnost kome skrivila, pa je postala tako tretirana? Gde je moje mesto? Koji je pravi izbor? Šta ako pogrešnim? Ima nas mnogo, hoću li se izboriti? "Umetnik je tvorac, autor umetničkog dela ili šire umetničkog stvaranja, čovek koji se aktivno bavi umetnošću." Kaže "aktivno bavi". Stalno i kontinuirano. To je san svakog umetnika, a da li je to moguće? Da li je to samo ideal? Aristotel kaže:" Umetnik je zanatlija koji radi pod pravilima." Ima li danas toga još uvek? Ko ih se pridržava, a ko ih odbacuje? Šta dovodi do umetničkog genija? Sloboda, pravila ili šta? Par kolega sa muzičkog, likovnog i dramskog departmana su želeli sa mnom da se pozabave ovom temom i daju odgovore na neka pitanja. Šta za tebe predstavlja „stalno zaposlenje“ u tvojoj struci i šta se i koliko time dobija, a šta i koliko gubi? Opcije za zapošljavanje nekoga ko je studirao vizuelne umetnosti nisu uobičajene, ali svakako neke od njih prate standardan šablon stalnog zaposlenja, redovnog primanja, satnice itd. Rad u kulturnim institucijama, školi, kreativnim studijima itd. Pored toga tu su i poslovi koji se više odnose na rad po projektu i generalnoj samostalnoj angažovanosti umetnika u polju svoje kreativne prakse. Lično imam iskustvo oba. Radim kao profesor u školi, a uporedo vršim i samostalnu izlagačku prakse kao i rad po projektu. Rad u školi obezbeđuje redovnija primanja, ali naravno postoje moduli koji se poštuju i repeticija programa koji vremenom može postati manje interesantan u praksi. Rad po projektu daje više mogućnosti za nova iskustva, upoznavanje novih ljudi iz prakse, kako lokalnih tako i iz inostranstva. Međutim, ceo proces traženja, pisanja i realizacije projekta nekada može biti iscrpljujući i neretko frustrirajući. Takođe, finansijski aspekat dosta varira i nije fiksan što u ozbiljnoj meri može uticati na celokupan princip rada i stil života. Predstavlja jedan vid sigurnosti, konstantna mesečna zarada, staž, zdravstveno osiguranje. Sa druge strane moraš obrađivati teme koje se možda tebe lično ne tiču, kao slobodan umetnik možeš se bavit pričama koje tebi lično znače i možda čak i više se razviti kao mlad umetnik, možda Institucija koliko god imala mnogo prednosti, predstavlja i jedan vid kočnice. U našoj zemlji to predstavlja najčešće zaposlenje u nekoj državnoj instituciji (u našem slučaju najčešće u školi). Nekim umentnicima je to prva želja, a nekima poslednja. Mislim da državne institucije kao što su škole, kulturni centri itd... ne daju veliku slobodu umetnicima da se izraze jer su deo sistema koji najčešće godinama nije ažuriran. Nekako, upadneš u taj sistem i rizikuješ da izgubiš kreativnost, jer te taj sistem pojede kroz godine. Verujem da možda postoje izuzeci, ali oni rade po čitav dan, jednu smenu u nekoj instituciji, a drugu nešto za sebe privatno. Ono što dobijaš „stalnim zaposlenjem“ jeste redovna plata i egzistencija, ali mislim da se nijedan umetnik ne školuje sa tim ciljem. Slobodan umetnik – moć, kreativnost, hrabrost, neizvesnost, upornost Zaposlen umetnik – sistem, zavisnost, egzistencija, sigurnost, fleksibilnost, odgovornost Šta misliš o položaju slobodnog umetnika u Srbiji? Ne mislim. Svakako jedan težak položaj. Potrebno je puno stpljenja, snage da se izboriš za ono što želiš. Milism da je još teže ženama, jer niko ne brine šta je sa trudnicama slobodnim umetnicama. I kako se uopšte odlučiti za porodicu kad je sve neizvesno, a ne postoji jak Sindikat koji štiti tvoja prava. Mislim da nisu dovoljno vidljivi i cenjeni, posmatrani su kao „čudaci“, jer u našem društvu još uvek važi ono da si bitan samo ako si lekar, pravnik, ekonomista i sl. Druge profesije nisu od životnog značaja i „bez njih se može“. Možda poslednjih godina to malo ide uzlaznom linijim u korist umetnika, ali nisam sigurna. Da li je „slobodan“ umetnik u Srbiji zaista i koliko slobodan? Ne verujem da iko baš drži ikakvu ozbiljnu granicu zabrane stvaralaštva. Slobodan sam da radim. Mogućnosti realizacije, podrška i reakcija okruženja na delo je drugo stvar. Slobodan je dok sva sloboda ne dodje na naplatu. Tu su porezi koje naravno svi moraju plaćati, a niko ne brine šta je sa nezaposlenim umetnicima. Mislim da jeste slobodan, ali ako želi da bude prihvaćen, poznat i sl. možda ipak mora da postavi neke okvire sebi. Kako je situacija sa korona virusom uticala na slobodne umetnike i da li si u nekom trenutku osetio/la strah povodom toga? Korona virus je u velikoj umeri uticao na polje kreativnih stvaralaca, onih koji svoju praksu realizuju na javnim mestima i kulturnim ustanovama. Mobilnost koja je negde u osnovi realizacija većine projektnih aktivnosti bila je onemogućena. Budžeti su smanjivani, projekti otkazivani i celokupna kolektivna anksioznost i depresija izolacije koja je nastala po izbijanju i daljem razvoju situacije sa pandemijom u velikoj meri je negativno uticala na mogućnosti razvijanja prakse. Isti strah, frustraciju i opšti zastoj sam i sam osetio. Nisam osetila strah povodom toga kad je počela pandemija, jer sam tada još bila ušuskana na Akademiji, zatim je usledilo spremanje diplomske putem zoom platforme, još jedno novo iskustvo. Sigurna sam da je bilo jako teško ljudima čija je egzistencija zavisla od hohoranrih poslova,kojih tada nije bilo. U suštini većina slobodnih umetnika primorana je da radi neki posao sa strane, koji nema veze sa izabranom profesijom zarad egzistencije. Mislim da je veoma uticala. Ima više loših nego dobrih strana. Dobro je možda to što su ljudi bili kod kuće i imali su vremena da se posvete nekom ozbiljnijem radu kod kuće (muzičari su snimali, slikari slikali, možda se pisao neki ozbiljan scenario i sl...), a sa druge strane osetila sam veliki strah da nikada više neću stati na scenu i osetiti kontakt sa publikom. Kako vidiš ova dva položaja – „slobodan“ umetnik i „zaposlen“ umetnik, opiši u tri reči? Rad - Radi - Rad. Slobodan umetnik – moć, kreativnost, hrabrost, neizvesnost, upornost Zaposlen umetnik – sistem, zavisnost, egzistencija, sigurnost, fleksibilnost, odgovornost  |
NAŠ RAD |
O NAMA |
|
