"Početni kapital" je društveno-angažovana serija koja na duhovit i zanimljiv način prikazuje društvene probleme iz perspektive određenih grupa ljudi, čije stavove prezentuju glumci Akademije umetnosti iz Novog Sada. Svaka epizoda ima svoju priču i zamisao koja kroz mnoštvo motiva upućuje čoveka na to da se zapitati "Kako sada ja sam?" Ko je taj mladi čovek u svom društvu, u svojoj sredini? Epizoda koju bismo istakli je druga epizoda pod nazivom "Sekundarne sirovine" Ova epizoda se na duhovit način bavi odnosom čoveka prema značaju i ulozi ekologije. Konkretno je ovde prikazan jedan stav, a to je da ako se brinemo o našoj životnoj sredini možemo da ostvarimo sopstvenu korist tj. da zaradimo neku manju svotu novca. Glumci nailaze na mnoge fizičke prepreke tokom skupljanja otpada i pokazuju kako ništa ne može da ih spreči da ostvare svoj cilj. 

Na kraju navode kako mnogi treba da im budu zahvalni što su očistili deo oko Petrovaradinske tvrđave, koji se nije čistio već duže vreme. Time što je njihov trud i rad motivisan samo ličnom koristi, iako sebe ubeđuju u suprotno, šalju poruku gledaocima da treba da se zapitamo zbog koga i zašto treba da se ophodimo prema svojoj sredini onako kako dolikuje. Čuvajmo svoju planetu ne samo za sebe, već i za druge, za buduće generacije. Jedini motiv bi trebalo da nam bude očuvanje prirode radi nje samo i radi svih živih bića. Ova epizoda predstavlja kritiku na čovekovu sebičnost, ali i poziv da se borimo za ekologiju. Preporučila bih svima da dalje prate epizode serijala ove talentovane mlade glumačke ekipe.
​
Ovu epizodu možete pogledati ovde.

​ 
​Naš alumnista, Bogdan Đukanović, ovom prilikom nam predstavlja izložbu u čijoj realizaciji je imao priliku da učestvuje. Pitali smo ga da nam objasni o čemu se radi a i kako je Slobodan Trajković upoznao osnivača Fondacije Studenica u SAD-u. 

​U našem okruženju je retkost da jedan ostvaren umetnik, kao što je Slobodan, prihvati da radi sa mladim umetnikom koji je na početku svoje karijere i koji tek izlazi na umetničku scenu. Kada o tome govorim, ne mislim na asistiranje i rad u ateljeu koji se očekuje, već na razvijanje prijateljskog odnosa i nesebičnog prenošenja znanja kroz zajednički rad i maratonske razgovore. Ja sam imao tu retku sreću da mi se ukaže takva prilika. Kada je moj razvoj u pitanju, mislim da će se plodovi našeg rada tek prikazati u svom punom sjaju u budućnosti. Zanimljiva je koincidencija da je ovaj autor bio član Kongresa srpskog ujedinjenja tokom devedesetih godina u Americi i da se tom prilikom upozonao sa Miroslavom Majklom Đorđevićem, osnivačem naše Fondacije Studenica. Takva podudaranja potvrđuju da postoje neposredne veze koje povezuju prave ljude, sa velikim idejama. Često mislim da je takvo povezivanje neophodno da bismo svi zajedno uticali na razvoj našeg društva, ali i na njegovo ozdravljenje.
Takođe, iskoristio bih ovu priliku da vas pozovem da posetite njegovu samostalnu izložbu “Prošlost dugo traje”, u galeriji Ilije M. Kolarca u Beogradu. Izložba će biti otvorena do 24. aprila 2021. godine, svakog radnog dana od 10 do 20 časova, kao i subotom od 10 do 16 časova.

(Slobodan Trajković | Mi, 2012. | fotografije, vosak, staklo, igle i trešnje | dim. 50 x 100 x 20cm | foto: S. Trajković)
 


​ 
​​Više o Slobodanu Trajkoviću:     
Diplomirao je i magistrirao na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, na odseku za slikarstvo 1980. godine. Dobio je jednogodišnju stipendiju Vlade Francuske na Ecole Nationale, Superieure des Beaux Arts u Parizu, dve godine kasnije. Član je Umetničkog društva Lada, Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS) i AICA (Međunarodnog udruženja likovnih kritičara). Samostalno izlaže od 1980. godine. Do sada je priredio 30 samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Izlagao je na velikom broju tematskih grupnih izložbi i bijenala, u nacionalnim i savremenim muzejima i u privatnim galerijama. Veliki broj njegovih radova nalazi se u stalnim postavkama muzeja za savremenu umetnost i u privatnim kolekcijama u zemlji i inostranstvu. Živi i radi u Beogradu i Londonu. Primarno polje njegovog istraživanja jeste instalacija u kojoj ukršta medije: slikarstvo, crtež i skulpturu, fotografiju i video.

  
 
​Da li ste ikada posetili svetske metropole, gradove pune sjaja i glamura? Da li ste za neki od njih rekli da vas je očarao toliko da biste u njemu mogli živeti? Da, tako sam i ja mislila sve dok nisam videla predivni Dušanov grad. Carski Prizren je grad koji će na svakoga ko u njega svrati ostaviti najlepše sećanje koje će ga svakodnevno opominjati da se u njega vrati. Moje iskustvo posete Prizrenu je više nego zadivljujuće. Od čega bih mogla da počnem, o čemu da najpre pripovedam. Da li o ljudima, crkvama i manastirima, da li o lepoti prirode ili o duhu koji carski grad nosi vekovima, a kojim nadahnjuje sve posetioce. Opis jednog takvog grada ne može stati u reči, one su isuviše uzak kontekst za objašnjavanje njegove lepote. Iskustvo koje svaki pojedinac ponese sa sobom nakon posete ne može se rečima dati, to u srcu stane, a srce je bezgranično prostranstvo u kome ima mesta neograničenog. Ali Prizren sebično pokupi svu ljubav, tako da ti malo ostaje za druge gradove, a naročito one svetske. Prizren je tu da te podseti koliko je Srbija lepa, koliko je Kosovo bogato, kako ga moramo čuvati jer u njemu je srž, bit svih nas. Prolazeći kroz uske sokake divnog mi Prizrena, gazeći kaldrmu i šetati Šadrvanom, imaćete osećaj da ste princeza ili princ koje je živeo u 14. veku, da je sve pred vama baš zbog vas pravljeno, kao da je svaki pojedinac upravo taj zbog koga ovaj grad postoji, kao da si baš ti poseban i baš tebi svu lepotu duguje. 

  ​
Brbljiva, žuborna Bistrica koja neumorno teče i svojom lepotom zadivljuje mnoge, čista je kao suza, i opravdava ime koje nosi. Ni Narcis u njoj ne bi zagledao svoj lik, i njega bi zasenila svojom lepotom pred kojom bi se postideo. Šetajući duž reke zaboravićete na sve probleme, na sve ono što vas tišti, osećaćete samo blagi mir, spokoj koji će vas obuzimati sve više, a misli će iz vaše glave odlaziti u pravcu reke koja teče. I zagledani u nju, setićete se filizofa Heraklita i njegovog “panta rei”, odjednom će vas nadahnuti nova energija i radost u srcu će biti jedino što osećate. A ako bismo prošli svaki most ove reke i krenuli put brda i uzvišenja, stigli bismo do prizrenske tvrđave sa čije visine se pruža takav pogled koji će u vašum mislima ostati zauvek tako jasan i slikovit, kao da ste ga uslikali fotoaparatom. Taj pogled sa tvrđave na prelepi grad i gusto zbijene kuće sa uskim sokacima učiniće da otkrijete šta je to ljubav na prvi pogled. Prizren će vas polako i tiho sve više vezivati za sebe svojom lepotom i duhom koji poseduje, prigrliće vas tako da ćete pomisliti da ne odete iz njega. A ako i odete, neće vam dati mira dok mu se ne budete opet vratili. Kada bismo se spustili samo par sokaka niže sa tvrđave, naišli bismo na ponosnu, a opet tako pred Bogom skrušenu Bogosloviju.  Ona je mesto gde se toliko učenika školuje da služi Bogu i ovom divnom gradu. Pre dolaska u carski grad, mislila sam da je njihova žrtva velika, a sada im se divim i potajno zavidim što oni svakodnevno uživaju u lepoti prirode i tog grada. U centru grada kraj šadrvana stoji i beli konj sa kočijama na kome je čovek koji bi nas rado poveo u obilazak ove lepote. Par koraka dalje je naše bogatstvo, ono gde sam prvo svratila kročeči na ovo tlo, a to je crkva Svetog Georgija, koja uz Bogorodicu Ljevišku svetli i obasjava put svima koji s poštovanjem i ljubavlju gledaju u njenom pravcu. Ulazeći u ove Božije hramove, ne možeš da ne pomisliš čime smo zaslužili svu ovu lepotu i jesmo li mi dostojni da u njoj uživamo. Manastir Sveti Arhangeli, od koga je ostao jedva temelj, zadivljuje i dalje kao takav, oseća se prisustvo Svetog Duha. I tako oskrnavljen on i dalje u našim srcima stoji visok, lep i potpun, ako pogledamo unutrašnjim vidom. I što više budete šetali gradom, bićete manje umorni, a više poletni i puni energije koja će vas voditi da osvajate ovaj grad i zavirite u svaki njegov kut. Ono što nisam znala, ni slutila, što i vi ne znate, a o čemu vam ja neću pisati jeste noć provedena u Prizrenu. Mrak koji se spusti nad gradom, dok su sve svetiljke u žaru svog plamena, a vi posmatrate sve to sa terase na proplanku u toploj letnjoj noći će vas obuzeti toliko da ćete se pitati da li ste vi uopšte fizički prisutni ili je sav vaš duh toliko ispunjen da vi više ne vidite fizičkim očima, samo osećate. Da li je san ili je java. E, o toj lepoti prizrenske noći ja vak neću pričati, ja vam želim da to doživite, da dođete i sami se uverite i osetite što i ja, jer ja nemam reči ni slova za opis takvog doživljaja. Po prvi put ja znam zašto je moja upokojena baka do svoje smrti patila za Prizrenom i svojim selom odakle je potekla, gde se rodila i gde je najdivnije detinjstvo provela. Sada znam i to koju vrednost Sredska, njeno selo Krajići su za nju imali. A još znam i da ću se Prizrenu vratiti, a onda i iznova vraćati i da će to biti mesto u kome ćemo biti potpuni i spokojni. 


Anđelija Marković, studentkinja master studija pedagogije na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici