Izložbeni prostor je u plavoj, zelenoj i crvenoj boji – bojama koje su itekako prisutne u Šagalovom radu, a dok pratite hronološki razvoj Šagala kao slikara, čuje se pesma „Nacht Aktion“ iz filma Šindlerova lista. Predstavljanje porodice i njihovih zajedničkih trenutaka, religijski elementi, jevrejsko stradanje u Drugom svetskom ratu, žena Bela koja je inspiracija mnogih slika, samo su neki od glavnih tematika koje Šagalov rad čine prepoznatljivim i upečatljivim. Uzaludno je sada opisivati celu izložbu i svaku sliku ponaosob. Ono što ipak vredi opisati jeste osećaj koji je Šagal na mene preneo – ljubav. Ljubav koja ne poznaje rat, glad, bedu. Ljubav koja je uvek iznad svega, iznad mosta razrušenog grada, ljubav koja lebdi pored koze koja svira violinu jer to samo ljubav može. Ljubav prema čoveku i prirodi, sveprisutna misao vodilja. Kliše, pomislićete,  ali zaista je tako. Malo umetnika zna da prenese upravo ovako čistu i neiskvarenu misao o ljubavi i sreći i u tome je po mom mišljenju Šagalova genijalnost. Kao što kaže Ana Skot (Džulija Roberts) u filmu Notting Hill: [Šagal] predstavlja kako ljubav treba da izgleda. Sreća nije sreća bez koze koja svira violinu. 

Miona Dinić

​

Postoji nešto o čemu u poslednje vreme jako često razmišljam.  Misli vezane za tu temu nadolaze od kako se bliži kraj studiranju i školovanju. S obzirom da sam diplomirana glumica (ili kako se to danas zove, diplomirani audio vizuelni umetnik), pitanje koje me konstantno prati jeste "A šta posle?". Pitam se šta je umetnost kome skrivila, pa je postala tako tretirana? Gde je moje mesto? Koji je pravi izbor? Šta ako pogrešnim? Ima nas mnogo, hoću li se izboriti? 
"Umetnik je tvorac, autor umetničkog dela ili šire umetničkog stvaranja, čovek koji se aktivno bavi umetnošću." Kaže "aktivno bavi". Stalno i kontinuirano. To je san svakog umetnika, a da li je to moguće? Da li je to samo ideal?
Aristotel kaže:" Umetnik je zanatlija koji radi pod pravilima." Ima li danas toga još uvek? Ko ih se pridržava, a ko ih odbacuje? Šta dovodi do umetničkog genija? Sloboda, pravila ili šta?
Par kolega sa muzičkog, likovnog i dramskog departmana su želeli sa mnom da se pozabave ovom temom i daju odgovore na neka pitanja.

Šta za tebe predstavlja „stalno zaposlenje“ u tvojoj struci i šta se i koliko time dobija, a šta i koliko gubi?

Opcije za zapošljavanje nekoga ko je studirao vizuelne umetnosti nisu uobičajene, ali svakako neke od njih prate standardan šablon stalnog zaposlenja, redovnog primanja, satnice itd. Rad u kulturnim institucijama, školi, kreativnim studijima itd. Pored toga tu su i poslovi koji se više odnose na rad po projektu i generalnoj samostalnoj angažovanosti umetnika u polju svoje kreativne prakse. Lično imam iskustvo oba. Radim kao profesor u školi, a uporedo vršim i samostalnu izlagačku prakse kao i rad po projektu. Rad u školi obezbeđuje redovnija primanja, ali naravno postoje moduli koji se poštuju i repeticija programa koji vremenom može postati manje interesantan u praksi. Rad po projektu daje više mogućnosti za nova iskustva, upoznavanje novih ljudi iz prakse, kako lokalnih tako i iz inostranstva. Međutim, ceo proces traženja, pisanja i realizacije projekta nekada može biti iscrpljujući i neretko frustrirajući. Takođe, finansijski aspekat dosta varira i nije fiksan što u ozbiljnoj meri može uticati na celokupan princip rada i stil života.
Predstavlja jedan vid sigurnosti, konstantna mesečna zarada, staž, zdravstveno osiguranje. Sa druge strane moraš obrađivati teme koje se možda tebe lično ne tiču, kao slobodan umetnik možeš se bavit pričama koje tebi lično znače i možda čak i više se razviti kao mlad umetnik, možda Institucija koliko god imala mnogo prednosti, predstavlja i jedan vid kočnice.

U našoj zemlji to predstavlja najčešće zaposlenje u nekoj državnoj instituciji (u našem slučaju najčešće u školi). Nekim umentnicima je to prva želja, a nekima poslednja. Mislim da državne institucije kao što su škole, kulturni centri itd... ne daju veliku slobodu umetnicima da se izraze jer su deo sistema koji najčešće godinama nije ažuriran. Nekako, upadneš u taj sistem i rizikuješ da izgubiš kreativnost, jer te taj sistem pojede kroz godine.  Verujem da možda postoje izuzeci, ali oni rade po čitav dan, jednu smenu u nekoj instituciji, a drugu nešto za sebe privatno. Ono što dobijaš „stalnim zaposlenjem“ jeste redovna plata i egzistencija, ali mislim da se nijedan umetnik ne školuje sa tim ciljem.

​

Šta misliš o položaju slobodnog umetnika u Srbiji?

Ne mislim. 
Svakako jedan težak položaj. Potrebno je puno stpljenja, snage da se izboriš za ono što želiš.  Milism da je još teže ženama, jer niko ne brine šta je sa trudnicama slobodnim umetnicama. I kako se uopšte odlučiti za porodicu kad je sve neizvesno, a ne postoji jak Sindikat koji štiti tvoja prava. 
Mislim da nisu dovoljno vidljivi i cenjeni, posmatrani su kao „čudaci“, jer u našem društvu još uvek važi ono da si bitan samo ako si lekar, pravnik, ekonomista i sl. Druge profesije nisu od životnog značaja i „bez njih se može“. Možda poslednjih godina to malo ide uzlaznom linijim u korist umetnika,  ali nisam sigurna.

Da li je „slobodan“ umetnik u Srbiji zaista i koliko slobodan?

Ne verujem da iko baš drži ikakvu ozbiljnu granicu zabrane stvaralaštva. Slobodan sam da radim. Mogućnosti realizacije, podrška i reakcija okruženja na delo je drugo stvar. 
Slobodan je dok sva sloboda ne dodje na naplatu. Tu su porezi koje naravno svi moraju plaćati, a niko ne brine šta je sa nezaposlenim umetnicima.  
Mislim da jeste slobodan, ali ako želi da bude prihvaćen, poznat i sl. možda ipak mora da postavi neke okvire sebi.


Kako je situacija sa korona virusom uticala na slobodne umetnike i da li si u nekom trenutku osetio/la strah povodom toga?

Korona virus je u velikoj umeri uticao na polje kreativnih stvaralaca, onih koji svoju praksu realizuju na javnim mestima i kulturnim ustanovama. Mobilnost koja je negde u osnovi realizacija većine projektnih aktivnosti bila je onemogućena. Budžeti su smanjivani, projekti otkazivani i celokupna kolektivna anksioznost i depresija izolacije koja je nastala po izbijanju i daljem razvoju situacije sa pandemijom u velikoj meri je negativno uticala na mogućnosti razvijanja prakse. Isti strah, frustraciju i opšti zastoj sam i sam osetio. 
Nisam osetila strah povodom toga kad je počela pandemija, jer sam tada još bila ušuskana na Akademiji, zatim je usledilo spremanje diplomske putem zoom platforme, još jedno novo iskustvo. Sigurna sam da je bilo jako teško ljudima čija je egzistencija zavisla od hohoranrih poslova,kojih tada nije bilo. U suštini većina  slobodnih umetnika primorana je da radi neki posao sa strane, koji nema veze sa izabranom profesijom zarad egzistencije. 
Mislim da je veoma uticala. Ima više loših nego dobrih strana. Dobro je možda to što su ljudi bili kod kuće i imali su vremena da se posvete nekom ozbiljnijem radu kod kuće (muzičari su snimali, slikari slikali, možda se pisao neki ozbiljan scenario i sl...), a sa druge strane osetila sam veliki strah da nikada više neću stati na scenu i osetiti kontakt sa publikom.

Kako vidiš ova dva položaja – „slobodan“ umetnik i „zaposlen“ umetnik, opiši u tri reči?
Rad - Radi - Rad.
Slobodan umetnik – moć, kreativnost, hrabrost, neizvesnost, upornost
Zaposlen umetnik – sistem, zavisnost, egzistencija, sigurnost, fleksibilnost, odgovornost

​

Nakon toga Marija je učestvovala u realizaciji humanitarnog likovnog konkursa ,,Oboji svet šarenim bojama, nacrtaj osmeh malenim herojima“. 

„Pristiglo je preko 160 radova iz cele Srbije i prikupljeno je preko 16.000 dinara za malu Doroteu koja mora u Tursku na operaciju. Likovnim konkursom, čije je učešće koštalo 100 dinara, dali smo kao udruženje mali doprinos lečenju devojčice.“

Marija naglašava da uživa u organizovanju događaja koji imaju plemenit cilj.

„Humanitarne akcije pokazuju koliko ljubavi u nama ima, to su akcije koje na mene ostave veliki pečat, na srcu urezan, i nose bujicu osećanja i lepih i onih manje lepih. Kao student medicine, jos uvek nisam kompetentna da svojim znanjem koje sam do sada stekla pomognem nekome na takav način, zato se trudim da kroz humanitarni rad pomognem koliko god mogu.“

Naša stipendistkinja vodi Instagram profil @upps_srbija. Pre nekoliko nedelja pokrenula je serijal lajv emisija ,,Dijagnoza nije bauk - nauči i ti“.
„Serijal ima za cilj, i da studenti medicine čuju više prikaza slučajeva. U vreme pandemije, kada svima manjka taj kontakt sa pacijentom, mislim da je ovo jedan od boljih načina da čujemo nesto što u knjizi ne možemo pročitati, a sigurno je da će nam značiti.“
​
Na IX kongres UPPS u Sokobanji Marija Stanković će prezentovati svoj prvi naučni rad ,,Histohemijska analiza mikrovaskulature humane tonzile palatine“ pod mentorstvom profesora Marka Jovica. Želimo joj sreću i da nastavi putem kojim je krenula.

​

Pre skoro jednog veka Virdžinija Vulf objavila je jedno od njenih najpoznatijih dela Sopstvena soba. Upravo tu sobu ona definiše kao ključni korak ka ostvarivanju žene kao pisca. Soba ima dvojako značenje – daje ženi vreme za sebe i svoje misli, ali i predstavlja slobodu posedovanja imovine, čin koji nije bio realnost mnogim ženama (a za neke još uvek nije) u prošlosti. 

U poslednjih sto godina, mnogo toga se promenilo po pitanju prava žena pogotovo u delu sveta koji nazivamo zapadnim (iako znamo da je situacija još uvek daleko od idealne), gde žene koje žele da postanu pisci uglavnom imaju svoj lični prostor iz kojeg stvaraju nove svetove i dele ih sa vernim čitaocima. Međutim, tokom osnovnih studija jezika i književnosti, primetila sam da su knjige koje sam čitala na različitim predavanjima većinom napisali muški pisci. Za vreme tri godine studiranja, ukupan broj knjiga koje su bile predviđene programom, a koje su napisale žene, bio je pet. Poražavajuće mali broj za fakultet koji većinom pohađa ženski deo populacije. Situacija nije bolja ni u Srbiji gde je Isidora Sekulić jedina autorka na listi obaveznog štiva moderne književnosti.

Nedavno sam pročitala knjigu koja istražuje upravo ovaj problem – zašto su i nakon posedovanja sobe ženski glasovi u književnosti skoro nečujni? Ta knjiga nosi naziv How to supress women’s writing, autorke Džoane Ras, koja sarkastičnim ali i oštrim tonom navodi 11 načina na koji su ženski glasovi ignorisani, osuđivani ili umanjivani kroz istoriju i kako se oni ispoljavaju danas. Knjiga još uvek nije prevedena na srpski jezik, ali je toplo preporučujem svim poznavaocima engleskog jezika. 
​
Sve počinje formalnim zabranama koje su podrazumevale ograničiti ženama mogućnost nabavljanja papira, olovke ili bilo kavog načina pisanja, pa do onih neformalnih, koje podrazumevaju stvaranje takvih očekivanja i načina života za ženu koji im ne dopuštaju vreme za intelektualne aktivnosti. Ako ipak neka žena uspe da se iskobelja i izađe iz uloge dobre majke, posvećene žene i ugledne dame, onda je sledeći korak jednostavno negiranje činjenice da je žena napisala knjigu. Za knjigu koja je označila početak naučne fantastike, Frankeštajn, dugo se mislilo da ju je napisao Persi Šeli, muž prave autorke Meri Šeli, ne samo zbog toga što je on napisao predgovor knjizi već i zato što su tadašnji kritičari mislili da žena ne može da smisli nešto tako strašno poput Frankejnštajnovog čudovišta.  

Tu su i drugi mehanizmi patrijarhalne odbrane: karakterisati žene kao nemoralne ako se bave umetnošću ili smatrati muško iskustvo važnijim od ženskog. Kako sama Ras navodi u knjizi, ako muškarac opisuje bes i ljutnju, on pokazuje revolucionarne emocije, dok je žena jednostavno isfrustrirana i histerična. Stavljati žene u pogrešnu kategoriju je još jedan jezički mehanizam: tako je Marija Kiri jedno vreme bila predstavljana naučnoj zajednici kao „laboratorijski asistent njenog muža Pijera“ a engleska pesnikinja Elizabet Baret Brauning definisana kao „žena poznatog pesnika Roberta Brauninga“, automatski izolujući njen rad na Portuglaske sonete koje je pisala svom mužu.

Elizabet nije jedina čiji se rad susreo sa izolacijom. Mnogim književnicama se desilo (i još uvek se dešava) da književna zajednica prihvati njihova dela kao vredna, ali ih definiše kao jedinstven i neponovljiv slučaj. Tako je jedino vredno delo Šarlot Bronte postalo Džejn Ejr, Silvija Plat svedena na njenu ispovednu poeziju sa elementima koji ukazuju na njeno mentalno stanje, a Ejmi Louel na dela koja je predstvaljaju kao nesrećnu udavaču. 

Neki primeri koje Džoana navodi će vas nasmejati, drugi će vas rastužiti ili možda probuditi osećaj nemoći i besa u vama kada shvatite da je knjiga izašla 1983. godine, a neke stvari se još uvek nisu promenile. Neka čitanje ove knjige baš ovog 8. marta bude vaša mala promena koja će žensku pisanu reč izjednačiti sa muškom. Srećan nam osmi mart! 



Miona Dinić

Stipendistkinja Lora Milutinović imala je priliku da gostuje na emisiji “Letnja bašta” radio stanice Beograd 202. Lora je sa koleginicom Nevenom Bogojević i voditeljima Ružicom Vrhovac i Milošem Georgijevićem Gerom govorila o ovogodišnjem Oktobarskom salonu na kome je angažovana i o pratećem programu salona Urban hike. 

Emisiju možete čuti na linku https://www.rts.rs/page/radio/sr/story/25/beograd-202/4443218/.html