Дан жена, женска права, равноправност, борба, демонстрације – 8. март – у неким државама чак и државни празник, мени никада није био претерано важан – све док нисам почела и ја сама, из дана у дан, да попримам обличја једне жене.
Рођена сам у време када је, захваљујуци Мери Вулстонкрафт, Елизабет Стентон, Сузан Ентони, Емили Дејвисон и многим другим храбрим женама, већ успостављена нека равнотежа између жена и мушкараца.
Било је тешко и неправедно али жене су се избориле за своја права и сада много боље живе. Главна питања су: колико је било тешко и колико жена, за које ми данас немамо идеју да су постојале, је дало своје животе, за ове наше данас?
„Сигурно да ни ја не бих знала за ову причу да не играм управо једну од тих пет жена у представи Српског Народног позоришта. Почињем и завршавам представу само са једним циљем: да сви који гледају представу то вече, добро упамте те жене и њихова имена. „
Више од 50 жена је умрло. Пет жена је изашло на суд са одлуком да се бори: Граце Fryer, Една Хуссман, Катхерине Сцхауб, Албина Маггиа Ларице и Quinta Маггиа МцДоналд. Било им је тешко да било шта докажу, пет обичних жена радничке класе је изашло да тужи велику компанију у Њу Џерзију.
Нису добиле адвоката који би их заступао, ништа нису имале, сем једна другу. Оне су прича која је средином прошлог века стављена под тепих. Данас се за њих зна и оне су наше хероине.
