Moje junakinje na sceni

​Rođena sam u vreme kada je, zahvaljujuci Meri Vulstonkraft, Elizabet Stenton, Suzan Entoni, Emili Dejvison i mnogim drugim hrabrim ženama, već uspostavljena neka ravnoteža između žena i muškaraca.

Bilo je teško i nepravedno ali žene su se izborile za svoja prava i sada mnogo bolje žive. Glavna pitanja su: koliko je bilo teško i koliko žena, za koje mi danas nemamo ideju da su postojale, je dalo svoje živote, za ove naše danas?

Zbog jedne priče, koju ću vam ispričati, ja slavim dan žena. 20 – tih godina dvadesetog veka u Americi su počeli da se pojavljuju „svetleći satovi“ – ručni satovi ukrašeni radijumom. Radijum je važio za gotovo „magičan“ element koji je lečio, mogao da produži život, da da snagu, podmladi, žene učini lepšim, poveća seksualnost. U fabrici u kojoj su se „svetleći satovi“ proizvodili radile su žene – poznate pod imenom „radijum devojke“.Radijum su nanosile tako sto umoče četkicu (olovku) u bočicu sa radijumom, zatim je prislone na jezik i tek onda nanose na sat. Godinama niko ništa loše nije mogao da posumnja. Žene su bile srećne što su tu, dobijale su plate, od toga izdržavale svoje porodice, to im je bilo i više nego dovoljno. Nakon nekog vremena, radijum se proširio pocelom telu i počeo da ih uništava. Žene su svetlele u mraku zbog ogromne količine razarajućeg radijuma koje su nosile u organizmu.

Više od 50 žena je umrlo. Pet žena je izašlo na sud sa odlukom da se bori: Grace Fryer, Edna Hussman, Katherine Schaub, Albina Maggia Larice i Quinta Maggia McDonald. Bilo im je teško da bilo šta dokažu, pet običnih žena radničke klase je izašlo da tuži veliku kompaniju u Nju Džerziju.

​Nisu dobile advokata koji bi ih zastupao, ništa nisu imale, sem jedna drugu. One su priča koja je sredinom prošlog veka stavljena pod tepih. Danas se za njih zna i one su naše heroine.

Sara Simović, glumica Akademije umetnosti u Novom Sadu