„Уметник је творац, аутор уметничког дела или шире уметничког стварања, човек који се активно бави уметношћу.“ Каже „активно бави“. Стално и континуирано. То је сан сваког уметника, а да ли је то могуће? Да ли је то само идеал?
Аристотел каже:“ Уметник је занатлија који ради под правилима.“ Има ли данас тога још увек? Ко их се придржава, а ко их одбацује? Шта доводи до уметничког генија? Слобода, правила или шта?
Пар колега са музичког, ликовног и драмског департмана су желели са мном да се позабаве овом темом и дају одговоре на нека питања.Шта за тебе представља „стално запослење“ у твојој струци и шта се и колико тиме добија, а шта и колико губи?
Опције за запошљавање некога ко је студирао визуелне уметности нису уобичајене, али свакако неке од њих прате стандардан шаблон сталног запослења, редовног примања, сатнице итд. Рад у културним институцијама, школи, креативним студијима итд. Поред тога ту су и послови који се више односе на рад по пројекту и генералној самосталној ангажованости уметника у пољу своје креативне праксе. Лично имам искуство оба. Радим као професор у школи, а упоредо вршим и самосталну излагачку праксе као и рад по пројекту. Рад у школи обезбеђује редовнија примања, али наравно постоје модули који се поштују и репетиција програма који временом може постати мање интересантан у пракси. Рад по пројекту даје више могућности за нова искуства, упознавање нових људи из праксе, како локалних тако и из иностранства. Међутим, цео процес тражења, писања и реализације пројекта некада може бити исцрпљујући и неретко фрустрирајући. Такође, финансијски аспекат доста варира и није фиксан што у озбиљној мери може утицати на целокупан принцип рада и стил живота.
Представља један вид сигурности, константна месечна зарада, стаж, здравствено осигурање. Са друге стране мораш обрађивати теме које се можда тебе лично не тичу, као слободан уметник можеш се бавит причама које теби лично значе и можда чак и више се развити као млад уметник, можда Институција колико год имала много предности, представља и један вид кочнице.
У нашој земљи то представља најчешће запослење у некој државној институцији (у нашем случају најчешће у школи). Неким ументницима је то прва жеља, а некима последња. Мислим да државне институције као што су школе, културни центри итд… не дају велику слободу уметницима да се изразе јер су део система који најчешће годинама није ажуриран. Некако, упаднеш у тај систем и ризикујеш да изгубиш креативност, јер те тај систем поједе кроз године. Верујем да можда постоје изузеци, али они раде по читав дан, једну смену у некој институцији, а другу нешто за себе приватно. Оно што добијаш „сталним запослењем“ јесте редовна плата и егзистенција, али мислим да се ниједан уметник не школује са тим циљем.
Запослен уметник – систем, зависност, егзистенција, сигурност, флексибилност, одговорност
Не мислим.
Свакако један тежак положај. Потребно је пуно стпљења, снаге да се избориш за оно што желиш. Милисм да је још теже женама, јер нико не брине шта је са трудницама слободним уметницама. И како се уопште одлучити за породицу кад је све неизвесно, а не постоји јак Синдикат који штити твоја права.
Мислим да нису довољно видљиви и цењени, посматрани су као „чудаци“, јер у нашем друштву још увек важи оно да си битан само ако си лекар, правник, економиста и сл. Друге професије нису од животног значаја и „без њих се може“. Можда последњих година то мало иде узлазном линијим у корист уметника, али нисам сигурна.
Да ли је „слободан“ уметник у Србији заиста и колико слободан?
Не верујем да ико баш држи икакву озбиљну границу забране стваралаштва. Слободан сам да радим. Могућности реализације, подршка и реакција окружења на дело је друго ствар.
Слободан је док сва слобода не додје на наплату. Ту су порези које наравно сви морају плаћати, а нико не брине шта је са незапосленим уметницима.
Мислим да јесте слободан, али ако жели да буде прихваћен, познат и сл. можда ипак мора да постави неке оквире себи.
Како је ситуација са корона вирусом утицала на слободне уметнике и да ли си у неком тренутку осетио/ла страх поводом тога?
Корона вирус је у великој умери утицао на поље креативних стваралаца, оних који своју праксу реализују на јавним местима и културним установама. Мобилност која је негде у основи реализација већине пројектних активности била је онемогућена. Буџети су смањивани, пројекти отказивани и целокупна колективна анксиозност и депресија изолације која је настала по избијању и даљем развоју ситуације са пандемијом у великој мери је негативно утицала на могућности развијања праксе. Исти страх, фрустрацију и општи застој сам и сам осетио.
Нисам осетила страх поводом тога кад је почела пандемија, јер сам тада још била ушускана на Академији, затим је уследило спремање дипломске путем zoom платформе, још једно ново искуство. Сигурна сам да је било јако тешко људима чија је егзистенција зависла од хохоранрих послова,којих тада није било. У суштини већина слободних уметника приморана је да ради неки посао са стране, који нема везе са изабраном професијом зарад егзистенције.
Мислим да је веома утицала. Има више лоших него добрих страна. Добро је можда то што су људи били код куће и имали су времена да се посвете неком озбиљнијем раду код куће (музичари су снимали, сликари сликали, можда се писао неки озбиљан сценарио и сл…), а са друге стране осетила сам велики страх да никада више нећу стати на сцену и осетити контакт са публиком.
Како видиш ова два положаја – „слободан“ уметник и „запослен“ уметник, опиши у три речи?
Рад – Ради – Рад.
Слободан уметник – моћ, креативност, храброст, неизвесност, упорност
Запослен уметник – систем, зависност, егзистенција, сигурност, флексибилност, одговорност
