Да ли сте икада посетили светске метрополе, градове пуне сјаја и гламура? Да ли сте за неки од њих рекли да вас је очарао толико да бисте у њему могли живети? Да, тако сам и ја мислила све док нисам видела предивни Душанов град. Царски Призрен је град који ће на свакога ко у њега сврати оставити најлепше сећање које ће га свакодневно опомињати да се у њега врати. Моје искуство посете Призрену је више него задивљујуће. Од чега бих могла да почнем, о чему да најпре приповедам. Да ли о људима, црквама и манастирима, да ли о лепоти природе или о духу који царски град носи вековима, а којим надахњује све посетиоце. Опис једног таквог града не може стати у речи, оне су исувише узак контекст за објашњавање његове лепоте. Искуство које сваки појединац понесе са собом након посете не може се речима дати, то у срцу стане, а срце је безгранично пространство у коме има места неограниченог. Али Призрен себично покупи сву љубав, тако да ти мало остаје за друге градове, а нарочито оне светске. Призрен је ту да те подсети колико је Србија лепа, колико је Косово богато, како га морамо чувати јер у њему је срж, бит свих нас. Пролазећи кроз уске сокаке дивног ми Призрена, газећи калдрму и шетати Шадрваном, имаћете осећај да сте принцеза или принц које је живео у 14. веку, да је све пред вама баш због вас прављено, као да је сваки појединац управо тај због кога овај град постоји, као да си баш ти посебан и баш теби сву лепоту дугује.
„Пролазећи кроз уске сокаке дивног ми Призрена, газећи калдрму и шетати Шадрваном, имаћете осећај да сте принцеза или принц које је живео у 14. веку, да је све пред вама баш због вас прављено, као да је сваки појединац управо тај због кога овај град постоји, као да си баш ти посебан и баш теби сву лепоту дугује. Брбљива, жуборна Бистрица која неуморно тече и својом лепотом задивљује многе, чиста је као суза, и оправдава име које носи.“
Брбљива, жуборна Бистрица која неуморно тече и својом лепотом задивљује многе, чиста је као суза, и оправдава име које носи. Ни Нарцис у њој не би загледао свој лик, и њега би засенила својом лепотом пред којом би се постидео. Шетајући дуж реке заборавићете на све проблеме, на све оно што вас тишти, осећаћете само благи мир, спокој који ће вас обузимати све више, а мисли ће из ваше главе одлазити у правцу реке која тече. И загледани у њу, сетићете се филизофа Хераклита и његовог “панта реи”, одједном ће вас надахнути нова енергија и радост у срцу ће бити једино што осећате. А ако бисмо прошли сваки мост ове реке и кренули пут брда и узвишења, стигли бисмо до призренске тврђаве са чије висине се пружа такав поглед који ће у вашум мислима остати заувек тако јасан и сликовит, као да сте га усликали фотоапаратом. Тај поглед са тврђаве на прелепи град и густо збијене куће са уским сокацима учиниће да откријете шта је то љубав на први поглед. Призрен ће вас полако и тихо све више везивати за себе својом лепотом и духом који поседује, пригрлиће вас тако да ћете помислити да не одете из њега. А ако и одете, неће вам дати мира док му се не будете опет вратили. Када бисмо се спустили само пар сокака ниже са тврђаве, наишли бисмо на поносну, а опет тако пред Богом скрушену Богословију. Она је место где се толико ученика школује да служи Богу и овом дивном граду. Пре доласка у царски град, мислила сам да је њихова жртва велика, а сада им се дивим и потајно завидим што они свакодневно уживају у лепоти природе и тог града. У центру града крај шадрвана стоји и бели коњ са кочијама на коме је човек који би нас радо повео у обилазак ове лепоте. Пар корака даље је наше богатство, оно где сам прво свратила крочечи на ово тло, а то је црква Светог Георгија, која уз Богородицу Љевишку светли и обасјава пут свима који с поштовањем и љубављу гледају у њеном правцу. Улазећи у ове Божије храмове, не можеш да не помислиш чиме смо заслужили сву ову лепоту и јесмо ли ми достојни да у њој уживамо. Манастир Свети Архангели, од кога је остао једва темељ, задивљује и даље као такав, осећа се присуство Светог Духа. И тако оскрнављен он и даље у нашим срцима стоји висок, леп и потпун, ако погледамо унутрашњим видом. И што више будете шетали градом, бићете мање уморни, а више полетни и пуни енергије која ће вас водити да освајате овај град и завирите у сваки његов кут. Оно што нисам знала, ни слутила, што и ви не знате, а о чему вам ја нећу писати јесте ноћ проведена у Призрену. Мрак који се спусти над градом, док су све светиљке у жару свог пламена, а ви посматрате све то са терасе на пропланку у топлој летњој ноћи ће вас обузети толико да ћете се питати да ли сте ви уопште физички присутни или је сав ваш дух толико испуњен да ви више не видите физичким очима, само осећате. Да ли је сан или је јава. Е, о тој лепоти призренске ноћи ја вак нећу причати, ја вам желим да то доживите, да дођете и сами се уверите и осетите што и ја, јер ја немам речи ни слова за опис таквог доживљаја. По први пут ја знам зашто је моја упокојена бака до своје смрти патила за Призреном и својим селом одакле је потекла, где се родила и где је најдивније детињство провела. Сада знам и то коју вредност Средска, њено село Крајићи су за њу имали. А још знам и да ћу се Призрену вратити, а онда и изнова враћати и да ће то бити место у коме ћемо бити потпуни и спокојни.Анђелија Марковић, студенткиња мастер студија педагогије на Филозофском факултету у Косовској Митровици
