Поштовани,
Када сам кренула на овај изненадни пут нисам ни слутила колико ће се променити мој доживљај света. Путовала сам 28х аутобусом до Кушадасија са много непознатих лица која ће до краја ове моје приче задобити значајну улогу. О мојим доживљајима Турске Вам могу исписати књигу што верујте није тешко, јер сваком посетиоцу је довољно само мало да завири у њену душу како би заувек остао очаран. Стога ћу дати све од себе да у пар страна пренесем барем један део ње. Кушадаси је један сладак, мали приморски градић. Има своју душу као што и доликује једном приморском градићу са прелепим шеталиштем уз море и плажама. Његове уске улице поплочане белим мермером пуне су музике што долази од уличних свирача, прекитињастих сувенирница, продавница тепиха, чајџиница пуних разноразних биља, заинтригираних туриста и занимљивих продаваца. Осети се и мирис примамљивих турских слаткиша попут баклава и алви, који се шири и завлачи у сваки куткак града. Наравно да сам се потрудила да искусим све што један туриста може. Улазила сам у много сувенирница привучена светлуцавим лампама и свећњацима, што није ретка појава овде. Да, јесам испробала све могуће слаткише у једној од продавница, али просто сам морала. Океј, неке сам донела и до куће не знам ни ја сама како. Пила сам чај и јела сам баклаве не брините. Добро, пробала сам и сладолед што ти узимају из руку , дондруму, створену од салеп праха и мастике и врло занимљиво чудне структуре. Била сам и до малог гусарског полуострва голубова познтаијег под називом Гüверцинада и његове античке тврђаве. Кушадаси је име добио управо по њему (Куш – птица, ада – острво). Али, оно што је убедљиво оставило највећи утисак, место где сам оставила део себе, јесу Памуккале. Водила сам битку у себи да ли да их посетим или не, јер круже приче да су пресушиле и да нису као пре. Не знајући шта да очекујем ипак сам се сама упутила на пут од 4х како бих видела то чудо природе, па макар и приче биле истините. Мало је рећи да ме је памучни дворац оборио са ногу. На путу до њих морају се проћи прелепа поља памука градића Денизлија, а затим и остаци античког града Хијеаполиса који су богати историјом. Аполонов и Плутонов храм, Домицијева капија, масиван и очуван римски амфитеатар само су један мали део тих остатака. Постоји поред тога и читав музеј препрун предмета који носе велику вредност тих времена са собом. Прича се чак и да је Клеопатра уживала у богатствима овог града. Након што сам обишла музеј, амфитеатр и Клеопатрино купатило одједном испред мене појавиле су се беле калцијумске травертине. Дах ми је застао у грлу. Ту, испред мене се простирао поглед који се ни речима, ни покретом четкице не може пренети. Мора се доживети. Осетити тај бели камен под стопалима, та лековита вода боје неба, сав тај призор који је створила уметница боља од свих – природа. Никада не престаје да ме очарава својим даром. Прави овај свет тако дивним местом за живот. Све у свему, Памуккале су дефинитивно место које ако сте у прилици обавезно треба искусити. Овог пута нисам стигла да обиђем чувени антички град Ефес, Истанбул и Кападокију што само значи да ћу се убрзо вратити како бих написала још разгледница из ове дивне земље. До следеће разгледнице,
Теодора
Када сам кренула на овај изненадни пут нисам ни слутила колико ће се променити мој доживљај света. Путовала сам 28х аутобусом до Кушадасија са много непознатих лица која ће до краја ове моје приче задобити значајну улогу. О мојим доживљајима Турске Вам могу исписати књигу што верујте није тешко, јер сваком посетиоцу је довољно само мало да завири у њену душу како би заувек остао очаран. Стога ћу дати све од себе да у пар страна пренесем барем један део ње. Кушадаси је један сладак, мали приморски градић. Има своју душу као што и доликује једном приморском градићу са прелепим шеталиштем уз море и плажама. Његове уске улице поплочане белим мермером пуне су музике што долази од уличних свирача, прекитињастих сувенирница, продавница тепиха, чајџиница пуних разноразних биља, заинтригираних туриста и занимљивих продаваца. Осети се и мирис примамљивих турских слаткиша попут баклава и алви, који се шири и завлачи у сваки куткак града. Наравно да сам се потрудила да искусим све што један туриста може. Улазила сам у много сувенирница привучена светлуцавим лампама и свећњацима, што није ретка појава овде. Да, јесам испробала све могуће слаткише у једној од продавница, али просто сам морала. Океј, неке сам донела и до куће не знам ни ја сама како. Пила сам чај и јела сам баклаве не брините. Добро, пробала сам и сладолед што ти узимају из руку , дондруму, створену од салеп праха и мастике и врло занимљиво чудне структуре. Била сам и до малог гусарског полуострва голубова познтаијег под називом Гüверцинада и његове античке тврђаве. Кушадаси је име добио управо по њему (Куш – птица, ада – острво). Али, оно што је убедљиво оставило највећи утисак, место где сам оставила део себе, јесу Памуккале. Водила сам битку у себи да ли да их посетим или не, јер круже приче да су пресушиле и да нису као пре. Не знајући шта да очекујем ипак сам се сама упутила на пут од 4х како бих видела то чудо природе, па макар и приче биле истините. Мало је рећи да ме је памучни дворац оборио са ногу. На путу до њих морају се проћи прелепа поља памука градића Денизлија, а затим и остаци античког града Хијеаполиса који су богати историјом. Аполонов и Плутонов храм, Домицијева капија, масиван и очуван римски амфитеатар само су један мали део тих остатака. Постоји поред тога и читав музеј препрун предмета који носе велику вредност тих времена са собом. Прича се чак и да је Клеопатра уживала у богатствима овог града. Након што сам обишла музеј, амфитеатр и Клеопатрино купатило одједном испред мене појавиле су се беле калцијумске травертине. Дах ми је застао у грлу. Ту, испред мене се простирао поглед који се ни речима, ни покретом четкице не може пренети. Мора се доживети. Осетити тај бели камен под стопалима, та лековита вода боје неба, сав тај призор који је створила уметница боља од свих – природа. Никада не престаје да ме очарава својим даром. Прави овај свет тако дивним местом за живот. Све у свему, Памуккале су дефинитивно место које ако сте у прилици обавезно треба искусити. Овог пута нисам стигла да обиђем чувени антички град Ефес, Истанбул и Кападокију што само значи да ћу се убрзо вратити како бих написала још разгледница из ове дивне земље. До следеће разгледнице,
Теодора
