Пре скоро једног века Вирџинија Вулф објавила је једно од њених најпознатијих дела Сопствена соба. Управо ту собу она дефинише као кључни корак ка остваривању жене као писца. Соба има двојако значење – даје жени време за себе и своје мисли, али и представља слободу поседовања имовине, чин који није био реалност многим женама (а за неке још увек није) у прошлости.
У последњих сто година, много тога се променило по питању права жена поготово у делу света који називамо западним (иако знамо да је ситуација још увек далеко од идеалне), где жене које желе да постану писци углавном имају свој лични простор из којег стварају нове светове и деле их са верним читаоцима. Међутим, током основних студија језика и књижевности, приметила сам да су књиге које сам читала на различитим предавањима већином написали мушки писци. За време три године студирања, укупан број књига које су биле предвиђене програмом, а које су написале жене, био је пет. Поражавајуће мали број за факултет који већином похађа женски део популације. Ситуација није боља ни у Србији где је Исидора Секулић једина ауторка на листи обавезног штива модерне књижевности.
Све почиње формалним забранама које су подразумевале ограничити женама могућност набављања папира, оловке или било кавог начина писања, па до оних неформалних, које подразумевају стварање таквих очекивања и начина живота за жену који им не допуштају време за интелектуалне активности. Ако ипак нека жена успе да се искобеља и изађе из улоге добре мајке, посвећене жене и угледне даме, онда је следећи корак једноставно негирање чињенице да је жена написала књигу. За књигу која је означила почетак научне фантастике, Франкештајн, дуго се мислило да ју је написао Перси Шели, муж праве ауторке Мери Шели, не само због тога што је он написао предговор књизи већ и зато што су тадашњи критичари мислили да жена не може да смисли нешто тако страшно попут Франкејнштајновог чудовишта.Ту су и други механизми патријархалне одбране: карактерисати жене као неморалне ако се баве уметношћу или сматрати мушко искуство важнијим од женског. Како сама Рас наводи у књизи, ако мушкарац описује бес и љутњу, он показује револуционарне емоције, док је жена једноставно исфрустрирана и хистерична. Стављати жене у погрешну категорију је још један језички механизам: тако је Марија Кири једно време била представљана научној заједници као „лабораторијски асистент њеног мужа Пијера“ а енглеска песникиња Елизабет Барет Браунинг дефинисана као „жена познатог песника Роберта Браунинга“, аутоматски изолујући њен рад на Португласке сонете које је писала свом мужу.
Елизабет није једина чији се рад сусрео са изолацијом. Многим књижевницама се десило (и још увек се дешава) да књижевна заједница прихвати њихова дела као вредна, али их дефинише као јединствен и непоновљив случај. Тако је једино вредно дело Шарлот Бронте постало Џејн Ејр, Силвија Плат сведена на њену исповедну поезију са елементима који указују на њено ментално стање, а Ејми Лоуел на дела која је предстваљају као несрећну удавачу.
Неки примери које Џоана наводи ће вас насмејати, други ће вас растужити или можда пробудити осећај немоћи и беса у вама када схватите да је књига изашла 1983. године, а неке ствари се још увек нису промениле. Нека читање ове књиге баш овог 8. марта буде ваша мала промена која ће женску писану реч изједначити са мушком. Срећан нам осми март!
Миона Динић
