Ко ће нам дјецу учити математику?

Давид Срећковић из Врњачке Бање један је од четверо студената који су уписали наставнички смјер на Математичком факултету у Београду у љето 2022. године. Одабир факултета и самог смјера му није тешко пао јер га покрећу љубав према математици и раду с дјецом. План му је да се по завршетку студија врати у Врњачку Бању и предаје математику. Својим дјеловањем жели код дјеце пробудити љубав према математици и свијест о њеној важности у проналажењу властитог пута. Симболично, волио би да повеже два моста која красе његов родни град-Мост љубави и Мост математике. 

Као један од мотива за повратак у родни крај наводи и недостатак прилика за дјецу у мањим срединама што је осјетио и на својој кожи-било му је веома изазовно спремити пријемни испит за Математички факултет само на основу знања које је стекао у средњој школи. Свјестан је да је то резултат околности и времена у ком живимо гдје су наставници обесправљени, како због малих плата, тако и због односа родитеља и дјеце према школи. Ипак, пун је оптимизма и вјерује да ће успјети дати допринос промјени те парадигме у својој средини, али и да мотивише своје будуће ученике да се барем један од њих сваке године одлучи постати професор математике. Одушевљени његовим ентузијазмом, не сумњамо да ће у томе и успјети. 

Матеј Војводић је управо завршио прву годину студија на Природословно-математичком факултету у Загребу. У току средње школе освојио је бронзане медаље на свјетским олимпијадама из математике и информатике, као и бројне друге награде на такмичењима. У неформалном разговору говори да би се могло рећи да студира инжињерску математику, смјер наставник. Заправо, он је уписао смјер инжињерска математика, а поред свих предмета на студију инжињерске математике полаже и одређене предмете из педагошке групе предмета. Ове године је тако, поред фундаменталних математичких предмета, положио и предмете Психологија личности и Развојна психологија. Идеју за овај студиј добио је од пријатеља с којим је и покренуо такмичења из информатике у њиховој средњој школи. Управо кроз предавања која је у својој средњој школи, Гимназији Луцијана Врањанина у Загребу, држао надареним математичарима и информатичарима заволио је рад са младима, а тренутно је и допредсједник Удруге Млади надарени математичари Марин Геталдић која организује кампове и предавања за талентоване ученике широм земље.

Иако на прву број уписаних студената на наставничком смјеру (око 80-ак по години) на ПМФ-у у Загребу наводи да је будућност професора математике у Хрватској много свјетлија него у остатку региона, Матеј нам појашњава да то и није баш случај. Он сам истиче да је кроз готово цијелу средњу школу планирао предавати у школи, али сада више није тако сигуран у то. Одбија га лош положај наставника, али и понашање појединих ученика на радионицама популаризације математике које су организовали у бројним средњим школама. Као велики проблем апострофира однос родитеља према наставницима. Сматра да медији изнова и изнова шаљу криве поруке па зато чим неки наставник има амбицију радити изван уџбеника, а некад и унутар кућица за знатижељне унутар уџбеника, одмах буде изложен притисцима родитеља који не желе прихватити да њихова дјеца не знају математику за 5. Посебно му смета што се у основним, а све више и у средњим школама, на четворку не гледа као „веома добру“ оцјену већ препреку при упису у средњу школу или факултет и генерално знак да градиво није усвојено. Дјеломично рјешење за тренутну ситуацију види у томе да се тежи постојању екстерног тестирања којим би се вредновало свако постигнуће јер сматра да је у овим околностима немогуће да немотивисан професор, којих је школство тренутно пуно, и амбициозан професор на исти начин проведу исту наставу и оцијене ученике.

Враћајући се на положај наставника у Хрватској и земљама бивше Југославије, Матеј наводи као проблем и мале плате, значајно мање него у нордијским земљама или земљама западне Европе. Осим што су плате наставника мале оне су и значајно лошије од свих алтернатива које математичари могу радити. Појашњавајући велики број уписаних на наставнички смјер открива нам да га већина студената бира тај смјер јер је лакши од осталих, а даје „довољно добру“ диплому са којом се у будућности могу запослити у банкама, осигуравајућим друштвима, као рачуновође или програмери. Због свега наведеног мисли да ће мање од трећине уписаних завршити у школи. 
Како би адресирали тај проблем, у Хрватској су однедавно увели нове државне стипендије у износу 6000 еура годишње за студенте наставничких смјерова на СТЕМ факултетима. Једини услов за добијање стипендије је да стипендисти проведу радећи у школи барем једнако времена колико су добијали стипендију.
За крај разговора, Матеј нам помало тужно открива да он, и поред свих својих успјеха, није добио стипендију, а да је добијају аутоматски сви пријављени кандидати са „правог“ наставничког смјера. Ипак, то није поколебало његову жељу да настави радити са младима и сигуран је да ће у будућности остати укључен у активности као што су фестивали, кампови и такмичења из математике. Ми му желимо пуно среће у томе, уз жеље да своју љубав према математици пренесе дјеци у школи, макар у својству вањског сарадника за рад са талентованим ученицима као што је тренутно пракса само у Математичкој гимназији у Београду.
Приче ових младих људи инспиришу, али и остављају нас и даље забринутим за будућност наставничке професије у региону. Математичко размишљање и основна математичка знања могу олакшати живот сваком човјеку. Како не бисмо бринули хоће ли нам наредне генерације одрасти математички неписмене као друштво морамо учинити да много више младих размишља као Давид и Матеј. Образовне власти морају реаговати, али и свако од нас може учинити први корак-показати поштовање овим младим људима, својим наставницима и професорима и свима који су се опредијелили за ову племениту професију.