Nakon toga Marija je učestvovala u realizaciji humanitarnog likovnog konkursa ,,Oboji svet šarenim bojama, nacrtaj osmeh malenim herojima“. 

„Pristiglo je preko 160 radova iz cele Srbije i prikupljeno je preko 16.000 dinara za malu Doroteu koja mora u Tursku na operaciju. Likovnim konkursom, čije je učešće koštalo 100 dinara, dali smo kao udruženje mali doprinos lečenju devojčice.“

Marija naglašava da uživa u organizovanju događaja koji imaju plemenit cilj.

„Humanitarne akcije pokazuju koliko ljubavi u nama ima, to su akcije koje na mene ostave veliki pečat, na srcu urezan, i nose bujicu osećanja i lepih i onih manje lepih. Kao student medicine, jos uvek nisam kompetentna da svojim znanjem koje sam do sada stekla pomognem nekome na takav način, zato se trudim da kroz humanitarni rad pomognem koliko god mogu.“

Naša stipendistkinja vodi Instagram profil @upps_srbija. Pre nekoliko nedelja pokrenula je serijal lajv emisija ,,Dijagnoza nije bauk - nauči i ti“.
„Serijal ima za cilj, i da studenti medicine čuju više prikaza slučajeva. U vreme pandemije, kada svima manjka taj kontakt sa pacijentom, mislim da je ovo jedan od boljih načina da čujemo nesto što u knjizi ne možemo pročitati, a sigurno je da će nam značiti.“
​
Na IX kongres UPPS u Sokobanji Marija Stanković će prezentovati svoj prvi naučni rad ,,Histohemijska analiza mikrovaskulature humane tonzile palatine“ pod mentorstvom profesora Marka Jovica. Želimo joj sreću i da nastavi putem kojim je krenula.

​

Poznati umetnici i nove nade evropske umetničke scene kroz temu migracija, neodvojivi deo evropskog identiteta, prezentuju različite vrste umetnosti i savremeno stvaralaštvo. Umetnički i kulturni programi baviće se temom odlazaka i dolazaka, lutanja i pronalaženja, ali takođe i egzistencijalnim pitanjima i razumevanjem migracija.
Neki od najboljih svetskih i domaćih imena nastupaju upravo u Novom Sadu, ovogodišnjoj Evropskoj prestonici kulture.
Original Enigma Voices, jedan od najpoznatijih nemačkih muzičkih projekata, zatim Antropoceno, projekat članova francusko-argentinskog sastava Gotan Project, Barselona Gipsy balKan Orchestra, japanski gitarista i kantautor Miyavi, kompozitor i pijanista Vasil Hadžimanov, najbolji predstavnik sevdalinki Božo Vrećo, predstavnica tradicionalne i etno muzičke scene Bilja Krstić i Bistrik Orchestra i još mnogo kvalitetnih izvođača.
Svi ovi umetnici imaju zajedničku temu – migacije i njihov pozitivan uticaj na inspiraciju koja se ogleda u svim performansima.
Gledajući ove inspirišuće umetničke nastupe, shvatila sam da smo svi ujedinjeni i da nas i našu kulturu ne mogu da odvoje ni hiljade kilometara. Migracije nam pomažu da steknemo iskustvo i da upoznamo neku drugu kulturu i običaje, i to takođe gradi naš identitet, ali celokupan identitet je i ono što nosimo u sebi. To je ona slika koja nas zapravo predstavlja. Sve vrednosti koje usvojimo tokom migracija ostavljamo našoj zemlji kada se vratimo, ili samo vraćamo. 
Čovek mora nekad da luta da bi spoznao sebe i da bi se pronašao u nekom okruženju. Nije bitno gde se nalazimo, već šta imamo nekome da ponudimo i kakvi smo kao osobe i kao ličnosti. Svako ko ima želju da se odseli, ili se već odselio, verovatno je ponekad nailazio na negodovanje okoline i upravo ova manifestacija „Seobe“ mi je pružila nadu i podršku da treba da sledimo svoje ciljeve i da „dom“ nosimo u sebi, odnosno „dom“ predstavlja sve ono što čini nas same i ono čemu se uvek vraćamo, bez potrebe da negde fizički odemo.
Poseban program koja je na mene ostavio poseban i snažan utisak je predstava „B(j)egunci“.
„B(j)egunci” su optimisičan pozorišni projekat koji preko primera migracija mladih ljudi, objašnjava razloge i okolnosti tih migracija. „Bjegunci su svet, ponuđen da u njega uronimo.“ 
Likovi iz izmeštene zajednice na tromeđi Srbije, Hrvatske i Bosne, uglavnom su povratnici iz inostranstva sa različitim pozadinama. Gledaoci sami biraju čiju će priču pratiti. Pozornica je prikazana kao seoce od 7 kuća, sa glavnim trgom, ulicama i obližnjom šumom. Gledaoci mogu slobodno da menjaju pozicije, izađu napolje, odu kući, vrate se, ostanu na jednoj poziciji i da prate priču jednog lika od početka do kraja. Mogu da prate i priče različitih likova.
Ono što je posebno i specifično u vezi sa ovom predstavom je to što možemo da se poistovetimo sa realnim pričama mladih ljudi i da čujemo kako su se oni nosili sa problemima tokom migracija. Ove priče su mi ponudile odgovore na pitanja i dileme kada mi je to bilo najpotrebnije. U periodima nostalgije i krize identiteta, kada se teško snalazimo u novoj okolini, samo je potrebno da čujemo da uvek postoji rešenje. Najvažnije je da prihvatimo svoj sklop ličnosti i da težimo ka tome da budemo što bolja verzija sebe i uvek dosledna sebi, gde god se nalazimo. Biti „građanin sveta“ je ono što želim da postignem i kada odem i kada se vratim da doprinesem društvu koje me je podiglo... da pokažem da je sve bilo vredno truda.

Novi Sad je Evropska prestonica kulture 2022. godine te se kroz celu godinu održavaju razni kulturno-obrazovni događaji i izložbe. Više o svim dešavanjima se možete informisati na veb-sajtu novisad2022.rs


Autor: Teodora Šiklošić

Pre skoro jednog veka Virdžinija Vulf objavila je jedno od njenih najpoznatijih dela Sopstvena soba. Upravo tu sobu ona definiše kao ključni korak ka ostvarivanju žene kao pisca. Soba ima dvojako značenje – daje ženi vreme za sebe i svoje misli, ali i predstavlja slobodu posedovanja imovine, čin koji nije bio realnost mnogim ženama (a za neke još uvek nije) u prošlosti. 

U poslednjih sto godina, mnogo toga se promenilo po pitanju prava žena pogotovo u delu sveta koji nazivamo zapadnim (iako znamo da je situacija još uvek daleko od idealne), gde žene koje žele da postanu pisci uglavnom imaju svoj lični prostor iz kojeg stvaraju nove svetove i dele ih sa vernim čitaocima. Međutim, tokom osnovnih studija jezika i književnosti, primetila sam da su knjige koje sam čitala na različitim predavanjima većinom napisali muški pisci. Za vreme tri godine studiranja, ukupan broj knjiga koje su bile predviđene programom, a koje su napisale žene, bio je pet. Poražavajuće mali broj za fakultet koji većinom pohađa ženski deo populacije. Situacija nije bolja ni u Srbiji gde je Isidora Sekulić jedina autorka na listi obaveznog štiva moderne književnosti.

Nedavno sam pročitala knjigu koja istražuje upravo ovaj problem – zašto su i nakon posedovanja sobe ženski glasovi u književnosti skoro nečujni? Ta knjiga nosi naziv How to supress women’s writing, autorke Džoane Ras, koja sarkastičnim ali i oštrim tonom navodi 11 načina na koji su ženski glasovi ignorisani, osuđivani ili umanjivani kroz istoriju i kako se oni ispoljavaju danas. Knjiga još uvek nije prevedena na srpski jezik, ali je toplo preporučujem svim poznavaocima engleskog jezika. 
​
Sve počinje formalnim zabranama koje su podrazumevale ograničiti ženama mogućnost nabavljanja papira, olovke ili bilo kavog načina pisanja, pa do onih neformalnih, koje podrazumevaju stvaranje takvih očekivanja i načina života za ženu koji im ne dopuštaju vreme za intelektualne aktivnosti. Ako ipak neka žena uspe da se iskobelja i izađe iz uloge dobre majke, posvećene žene i ugledne dame, onda je sledeći korak jednostavno negiranje činjenice da je žena napisala knjigu. Za knjigu koja je označila početak naučne fantastike, Frankeštajn, dugo se mislilo da ju je napisao Persi Šeli, muž prave autorke Meri Šeli, ne samo zbog toga što je on napisao predgovor knjizi već i zato što su tadašnji kritičari mislili da žena ne može da smisli nešto tako strašno poput Frankejnštajnovog čudovišta.  

Tu su i drugi mehanizmi patrijarhalne odbrane: karakterisati žene kao nemoralne ako se bave umetnošću ili smatrati muško iskustvo važnijim od ženskog. Kako sama Ras navodi u knjizi, ako muškarac opisuje bes i ljutnju, on pokazuje revolucionarne emocije, dok je žena jednostavno isfrustrirana i histerična. Stavljati žene u pogrešnu kategoriju je još jedan jezički mehanizam: tako je Marija Kiri jedno vreme bila predstavljana naučnoj zajednici kao „laboratorijski asistent njenog muža Pijera“ a engleska pesnikinja Elizabet Baret Brauning definisana kao „žena poznatog pesnika Roberta Brauninga“, automatski izolujući njen rad na Portuglaske sonete koje je pisala svom mužu.

Elizabet nije jedina čiji se rad susreo sa izolacijom. Mnogim književnicama se desilo (i još uvek se dešava) da književna zajednica prihvati njihova dela kao vredna, ali ih definiše kao jedinstven i neponovljiv slučaj. Tako je jedino vredno delo Šarlot Bronte postalo Džejn Ejr, Silvija Plat svedena na njenu ispovednu poeziju sa elementima koji ukazuju na njeno mentalno stanje, a Ejmi Louel na dela koja je predstvaljaju kao nesrećnu udavaču. 

Neki primeri koje Džoana navodi će vas nasmejati, drugi će vas rastužiti ili možda probuditi osećaj nemoći i besa u vama kada shvatite da je knjiga izašla 1983. godine, a neke stvari se još uvek nisu promenile. Neka čitanje ove knjige baš ovog 8. marta bude vaša mala promena koja će žensku pisanu reč izjednačiti sa muškom. Srećan nam osmi mart! 



Miona Dinić

Sara Simović ovogodišnja stipendistkinja fondacije „Studenica“ studentkinja je master studija na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Simovićeva je glumu na srpskom jeziku diplomirala sa ulogom Helene u predstavi „Proslava“ u režiji Borisa Liješevića, takođe ona je dobitnica brojnih diploma i priznanja koji govore o njenom talentu.
​
Naime, Sara je svoj talenat predstavila široj publici u svojoj debitantskoj ulozi Dajane, u popularnoj seriji „Ubice mog oca“ i kako se čini po reakcijama publike uspela je da iznese svoju ulogu na pravi način.
Simovićeva je pokušala da nam prenese svoje utiske i impresije sa snimanja, govorila je o njenom iskustvu, izazovima sa kojima se suočavala za vreme kastinga, ali i u toku snimanja, kao i o tome šta je ona naučila sa snimanja serije.
Prema njenim rečima na kasting je pozvana preko kasting agencije. Međutim, pošto se kasting održao na daljinu (online), zbog pandemije, Sara je prošla kasting preko zoom-a, a kao motiv da se što bolje predstavi rediteljki poslužila joj je sama uloga koja je, kako ističe, inspirisala,  pa je stoga imala veliku želju da uspe da iznese ulogu na pravi način.
​

Simovićeva je pokušala da nam prenese svoje utiske i impresije sa snimanja, govorila je o njenom iskustvu, izazovima sa kojima se suočavala za vreme kastinga, ali i u toku snimanja, kao i o tome šta je ona naučila sa snimanja serije.
Prema njenim rečima na kasting je pozvana preko kasting agencije. Međutim, pošto se kasting održao na daljinu (online), zbog pandemije, Sara je prošla kasting preko zoom-a, a kao motiv da se što bolje predstavi rediteljki poslužila joj je sama uloga koja je, kako ističe, inspirisala,  pa je stoga imala veliku želju da uspe da iznese ulogu na pravi način.
Dodaje da je jako teško dobiti ulogu i dokazati se na kastingu i kasnije opravdati poverenje. Ali da joj je baš zbog toga osećaj kada je dobila ulogu bio divan, iako je znala da je to velika odgovornost i da nama opuštanja. Uloga Dajane je za nju debitanska uloga po kojoj je šire mase prepoznaju. 
Talentovana Sara, objašnjava da je Dajana lik sa kojim je mogla lepo raditi. Trudila se da je razume i da poveže ono što ima u svom iskustvu sa njom. Takođe, navodi da je bilo jako puno iscrpljujućih i teških scena za snimanje, emotivnih i snažnih koje je trebalo snimiti i naći im pravu meru, jer je Dajana ipak zagonetni lik koji malo priča, a dosta toga krije, u suštini trebalo je sa tim likom izaći na kraj. Smatra da je uloga dobila pravi sjaj tek onda kada je svakodnevno radila sa rediteljkom i ostalim glumicima.
Sara se za ulogu pripremala tako što je iščitavala scenario, iznova i iznova, privlačilo ju je to što čuva mnogo tajni, kako onih vezanih za porodicu, tako i vezanih za sektu. Kako bi jasnije razumela ulogu i temu „sekte“, Sara je čitala knjige koje se pominju u seriji Alistera Kroulija. S obzirom da je potpuno ušla u lik Dajane ona smatra da za njeno otuđenje nije kriva sama sekta, odnosno ono što ona propagira, već osoba koja je bila na čelu te sekte. Za Dajanu i njeno ponašanje je prema njenim rečima bila odgovorna ona i osećanja koja je vezivala za nju, a zbog kojih je nju, kao vođu sekte, slepo sledila. 
Simovićeva je na snimnaju radila sa mnogobrojnim proslavljenim glumcima srpske glumačke scene, i bila je svesna toga da mnogo toga može naučti od njih, te je to i iskoristila. Primećuje, da su joj oni mnogo pomogli, ali i smatra da je spoj mladih i starijih generacija glumaca u ovoj sezoni bio od velikog značaja. Ocenjuje da su mladi dali mnogo energije, želje i poleta, dok su iskusniji glumci pametno i zrelo usmeravali stvari i bili veliki oslonac njima. 
Priznaje da je u toku snimanja često razmišljala kako je nešto mogla drugačije da uradi i na koji način je još moglo da se odigra, ali i da pravi sud i utisak ima tek sada kada vidi celu priču, spakovanu u 12 epizoda. Dodaje da primećuje mnogo nedostataka u svojoj glumi, međutim to je ne sputava da veruje da nikad nije kraj saznavanju i učenju. Ona podvlači da ne postoji loš trenutak sa snimanja. 
Mlada, talentovana glumica nam otkriva i da je sada prepoznaju na ulici. Navodi, da su impresije gledalaca sjajne, i da joj drago što su baš takve. 
Sara Simović je zaključila da iza svega što radimo u životu treba stati i verovati maksimalno u to, bez obzira što je to možda za druge ljude najgluplja i najbanalnija stvar, jer u suprotnom ništa što radimo ne može ispasti dobro.

​

  
Miona Dinić je od ove godine stipendistkinja fondacije “Studenica” koja se opredelila da svoj obrazovni put nastavi u inostranstvu. Oduvek su je zanimali jezici i kultura drugih država, te je njen prevashodni izbor bio da upiše filološki smer u Gimnaziji u Kruševcu, kako bi podrobnije izučavala strane jezike. Shvativši da u malom gradu u Srbiji, kako navodi, nije mogla da ostvari sve svoje potencijale, odlučila je da dve završne godine svog srednjoškolskog obrazovanja nastavi u II gimnaziji Maribor u Sloveniji. Može se reći da je ovo bila okosnica u njenom akademskom razvoju koja ju je motivisala da o svom obrazovanju na dalje razmišlja van granica naše države.

U skladu s tim, ona je, po završetku II gimnazije Maribor, odlučila da ide još jedan korak dalje i upiše Univerziet u Groningenu u okviru kog je bila pri katedri za liberalne umetnosti i nauku (engl. Liberal arts and science). Premda važi za osobu otvorenog duha s istančanom interkulturalnom osetljivošću, Mioni se ipak nije dopala organizacija programa, usled čega se opredelila da se vrati nazad u Sloveniju. Tada je upisala Filozofski fakultet Univerziteta u Ljubljani. Pri ovom univerzitetu, Miona je bila na departmanu za jezike u okviru kog je izučavala engleski i italijanski jezik, koji je naročito okupirao njenu pažnju. U želji da ga nauči još bolje i u želji da se još više upozna sa italijanskom kulturom, Miona je odlučila da deo svojih master studija nastavi u Italiji na Univerzitetu u Milanu, na odseku za humanistiku gde od pre par dana takođe izučava engleski i italijanski jezik i književnost.